Платформа и приштински божићни шамар Томиславу Николићу

(Сведок, 8.1.2013)

Уместо текста који читате сада на овим страницама „Сведока“ било је планирано да се да анализа текст, у тренутку писања ових редова (недеља 6. јануар), још увек не до краја усаглашене платформе и најављене резолуције српских власти о Косову.

Међутим, одлука косовских власти да не дозволе председнику Србије да оде на, како се тим поводом Томислав Николић изразио – „наше Косово“ и присуствује прослави Божића, неминовно је наметнуло питање смисла било каквог озбиљног бављења новом, ко зна којом по реду, стратегијом / платформом / резолуцијом, или назовимо то како хоћемо – о Косову.

Јер, о каквој ми (држава Србија) платформи да причамо, у којој се предвиђа „аутономија унутар аутономије“ када први човек Србије, председник, не може ни да крочи на тло те „наше“ назови „аутономије“?!

Међутим, ни нови (ко зна више који по реду) шамар из Приштине, преко Еулекса, и то на Божић, није био препрека нашим политичарима да наставе да „гуслају“ о „озбиљном раду“ на стратегији, озбиљним напорима и плановима, „великим“ мислима и делима о Косову, ЕУ интеграцијама, и, наравно, о бољем животу.

После свега, али и пре свега, имајући у виду ситуацију у којој се налазе Србија и српско друштво данас, чини се да питање које обједињује сва питања наше сулуде реалности гласи: Докле ћете више да нас зај...?

Ово питање, узевши у обзир, речником политичких флоскула речено – „комплексност изазова ситуације“, упућено је на више адреса.

Пре свега, ово питање мора бити упућено нашима, или назови „нашима“ - српској влади (актуелној, бившој, будућој), председнику (садашњем, бившем) и политичарима (садашњим, бившим)...

Докле ћете више да нас зај... око Косова?!

Од 2000. године парламент и влада усвојили су неколико резолуција, одлука, декларација, осуда и сваки пут смо кретали из почетка, „плански“, назови озбиљно и, наравно, „државнички“.

Прво је 2000. Небојша Човић, као челник Координационог тела за КиМ, изашао са предлогом да се Косово подели на два ентитета, потом је то наводно радио и Ђинђић, а тим путем је, како је и сам изјавио, ишао и Зоран Живковић у време своје владе.

Затим је 2004. дошао Коштуница и донео идеју о „суштинској аутономији“ и одлуку о бојкоту установа, па је потом уследио скупштински маневар са предлогом кантонизације, па Лабусов план стварања ентитета, а онда је уследила Тадићева препорука за излазак на изборе 2004. и повратак у косовске установе...

У 2005. смо осмислили можда најчувенију дипломатску кованицу српског политичког новоговора – Драшковићево “више од аутономије, мање од независности”, да би и он сам, када је изгубио све функције, признао да није у то веровао и отворено подржао заговорнике признавања косовске државе. У 2006. смо донели Устав који “чува Косово”, а који сада сви виде као “ограничавајући фактор” у преговорима.

Имали смо и “чувени” споразум назван “Договор о шест тачака” који је постигнут са УН 2009, а који јавност, ем никада није видела, ем никада није заживело ни слово тог споразума. У 2010. смо пошли са једном резолуцијом у УН, а изашли са другом. Притом, све време се понављало како Србија неће одустати од целовитости и интегритета и да нема ни говора о подели, да би пред крај мандата претходне владе то престали да помињемо да бисмо напокон дошли до такозваних “Бриселских споразума“ претходних власти који су, како званичници нове владе кажу – „штетни“, али „озбиљна држава мора да их поштује“.

Ако само погледамо ове летимично побројане “планове” и “стратегије” око Косова – ко нас озбиљно да схвати и како, а да не доживи да га неко са ове “наше стране”, прецизно речено – зај...?

А ако ни најновија платформа (око које су се наводно сви у власти договорили, али већ недељама никако да озваниче тај договор) није Свето писмо, као што је Дачић изјавио – има ли Србија икакво Свето писмо, односно национални интерес и план иза кога годинама стоји?

Кога држава Србија лаже када каже да хоће “озбиљно да преговара” када се не придржава ниједног озбиљног документа, па чак и свој устав види као “ограничавајући фактор” у преговорима?

Друго, докле ће више и сам председник Владе да нам се обраћа као да је Кнез Лазар, Тито и Карађорђе - заједно, па да нам са висине, громогласно објашњава како је “Косово изгубљено” и како јавност мора то себи да “утуви у главу”?

Нисмо ваљда ама баш сви толико малоумни па да нам председник владе сад “открива новост” да је Косово отето?! Него, када ће он да изнесе неки план око Косова, а не све да своди на “мора се преговарати” и покоју оштрију реч Албанцима и ЕУ ради подгревања (потенцијалних) гласача на будућим (све извесније – превременим) изборима у Србији?!

Треће, докле ће више “коалициони партнери” и у садашњој и у претходној влади да нас зај... причама о томе како им је најважнија сагласност око Косова, када, сем Коштуничине владе из 2008, ниједна влада после 2000. није пала нити ушла у кризу на питању Косова? Уосталом, и недавна дешавања су показала да већу претњу по стабилност владајуће коалиције представља “естрадни менаџер” него “вечито питање” Косова!

Четврто, докле ће више да нас зај... причама о уласку у ЕУ? Представници ЕУ који годинама долазе овде “убише” се да нам љубазно и на друге начине објасне да нас нарочито не желе, да нема говора да уђемо с Косовом, да очекују уступке у Црној Гори и у Републици Српској, као и да преузмемо комплетан терет кривице за претходни рат… Међутим, сваки пут, и претходне и нове власти, “убише се” објашњавајући нашим “западним партнерима”, а поготово домаћој јавности, шта су они у ЕУ “заправо рекли” или “хтели да нам кажу”!

А, када је реч о нашим “европским партнерима” и њих би већ једном требало јасно питати – докле? Јер, ово кроз шта пролази Србија више од две деценије, није прошла ниједна држава, и ни од једног народа није тражено оно што је тражено од Срба и Србије: да предају територије на којима су живели, да ћутке прихвате етничко чишћење и геноцид, да преузму целокупну кривицу за рат на себе (што ће у једном тренутку вероватно значити и плаћање одштете) и буду издвојени као највећи кривац који би требало да носи вечито обележје злочинца.

Да ли Европа, која жели да се наметне као фактор одлучивања, који самостално води рационалну и конструктивну политику, може да издржи да се на Балкану створе неки нови, европски Курди, а да се примат да државама у којима, или никада није дошло до демократске смене власти (рецимо, у Црној Гори где од комунизма влада једна иста гарнитура у разним варијантама), или “државама” у којима се политичка кампања води кроз ликвидације неистомишљеника и њихових породица, као рецимо у “држави Косово”?!

Који је циљ и које су последице политике да се Србија обележи као главни кривац за рат на Балкану, и да јој се ускрати оно што је дато и једној Немачкој као осведоченом кривцу за два светска рата?

Ту, наравно, нису далеко ни Руси, које би такође требало отворено да питамо – докле? Докле ће да нас подржавају слично као што су нас подржавали деведесетих, или као што су подржали Гадафија у Либији, или сада Асада у Сирији? Докле ће да воде према нама политику доктора који умирује пацијента док му тестеришу ногу, тако што успорава тестерисање?

Чини се логичним, да ако “браћа Руси” већ желе веће присуство и утицај овде (ако смо им толико значајни колико се нама овде чини и колико нама у Србији то они сами говоре када дођу у посету) онда би требало да уложе у НВО сектор барем онолико колико је протеклих 12 година (од 2000) ту уложено из западних земаља, а реч је о суми од преко милијарду долара.

Годинама помињана прича како се Русима не дозвољава да уђу у Србију можда и стоји, али – и они који су од Србије направили “невладину творевину” која се понаша као да заиста и нема владу, нису агитаторе такве политике нашли “на изволте”, већ су у то дебело улагали и још улажу.

На крају, питање је и докле ћемо више ми сами да зај...? Ко погледа како се у Србији гласало протеклих 20 година, стварно може озбиљно да посумња у то да ли смо овде сви малоумни...

Докле ћемо више да лажемо како је “Косово срце Србије” а питај бога када смо тамо отишли, или некоме тамо помогли? Докле ћемо више да слушамо приче како овде ништа не ваља и како је све корумпирано, а да готово редовно користимо прилику да не платимо карту за превоз, завршимо нешто “преко везе” или телефонирамо с посла зато што то “држава или неко други плаћа”?

Одговоре на ова питања вероватно нећемо добити у скорије време, а можда и никада. Ипак, ако је веровати гласноговорницима које деценијама бирамо на изборима, има места за оптимизам у овој години јер пред нама је озбиљан почетак: “нова платформа”, “нове идеје”, “нови људи”… Негде сам прочитао да су Турци деведесетих сковали пословицу: “Дај боже да нам крај буде као Србима почетак”.

Са друге стране, председник Србије је у божићној поруци рекао да ће Србија целу годину посветити помирењу, па ето још једне прилике, и то једногодишње, да се помиримо са нашом судбином... До неке нове „озбиљне“ и „државничке“ зајебанције.