Sezona lova na srpski medijski prostor

(Fond strateške kulture)

Agencija za privatizaciju je uoči božićnih praznika uputila direktorima lokalnih medija u Srbiji mejl da najkasnije do 10. januara tekuće godine pošalju ažurirani CV i „pismo o zainteresovanosti na funkciju V.D. privatizacionog upravnika“.[1] Kako se navodi u elektronskom pismu „Vlada RS na sednici održanoj 30.12.2014. godine, usvojila je Predlog zakona o privatizaciji, kojim se u potpunosti menja zakonski okvir za dalje sprovođenje postupka privatizacije“.[2] Iz samog pisma Agencije jasno se vidi da je: prvo, Agencija navela datum (30.12.2014) koji „žuri“ za godinu dana od datuma održane sednice Vlade (30.12.2013). Za mnoge bi to bila „oprostiva“ greška u pisanju. Međutim, za one koji pažljivo prate (neo)liberalne postupke aktualne političke elite (i) u medijskom prostoru Srbije, kraj tekuće godine jeste i rok za potpuno povlačenje države iz vlasničke strukture medija.

Drugo, Agencija je uputila pismo direktorima lokalnih medija da, na osnovu (tek) predloga Zakona o privatizaciji koji, da budemo jasni do kraja, nije prošao rapravu i (eventualno) usvajanje u Parlamentu Srbije, da dostave svoj ažurirani CV uz pismo zainteresovanosti za poziciju privatizacionog upravnika medija čiji su direktori.

Posle ovoga svaka dalja priča o institucijama u Srbiji, transparentnosti njihovog rada, iznad svega demokratskoj proceduri pa tako i u konačnom o pravnoj državi nema reči. Pravna država u Srbiji, jasno je postoji samo u medijskim trikovima i u tragovima po nekog revnosnog birokrate. I to je jedina istina.

Sindikat novinara Srbije, Koalicija zaposlenih u medijima i Kragujevačka inicijativa organizovali su konferenciju za novinare (14. januara tekuće godine) na kojoj su pozvali sve sindikate na zajedničku borbu protiv usvajanja predloga Zakona o privatizaciji koji je prema njihovoj oceni još nepovoljniji od predloga Zakona o radu a oba direktno na štetu (malobrojno) zaposlenih građana Srbije.Medijska udruženja takođe su upozorila Vladu Srbije da postupak Agencije za privatizaciju sadrži „elemente korupcije i podmićivanja budući da se od direktora traži da učine nešto što će im doneti korist a da za to u ovom trenutku ne postoji zakonski osnov“.[3]

Zbog protivpravne procedure i usvajanja predloga sistemskih zakona, bez prethodno (zakonom utvrđene) procedure u smislu javne rasprave, medijska udruženja podneće Ustavnom sudu Srbije Inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti postupka kojim je usvojen Predlog zakona o privatizaciji.[4]„Ako se prihvate ovakvi zakoni doći će do tajkunizacije i tabloidizacije medija i od toga će najveću štetu imati narod“[5], rekla je Dragana Čabarkapa, predsednica Sindikata novinara Srbije (SINOS) podsećajući da je do sada privatizovano 56 medija u Srbiji i da je tokom te privatizacije samo jedan primer pozitivan svi ostali su potpuni promašaj sa katastrofalnim posledicama. Zoran Veličković, direktor RTV Vranje i kopredsednik Koalicije zaposlenih u medijima (ZUM) pozvao je sva novinska udruženja, sindikate, ali i „ministarstvo i radne grupe koje se bave medijskim zakonima da se još jednom izjasne da li su za privatizaciju svih medija“[6].

Ljubiša Živanović

Ljubiša Živanović, predsednik sindikata Studija B, rekao je da određene interesne grupe koje „insistiraju na privatizaciji, nisu dobronamerne“[7] prema toj kući i podsetio da je usvajanjem Zakona o glavnom gradu 2007. godine Studio B trebalo da bude izbrisan iz evidencije subjekata privatizacije. Naime, lokalne samouprave (opštine i gradovi) imaju prava da osnivaju svoja glasila i tako rade u interesu informisanja svojih građana. Dragan Marjanović, generalni sekretar Konfederacije slobodnih sindikata postavio je pitanje: „U čijem je interesu nametanje zakona na silu i brzinu?“[8] Takođe je naveo da mediji ne mogu biti tretirani kao ostali privredni subjekti i da je stav sindikata da bi zakone trebalo povući.

Boban Rajković, direktor NTV iz Niša podsetio je na primer grada Niša koji zaključkom Skupštine grada Niša traži od 2007. godine izmene zakona o radiodifuziji kojom bi se mediji regionalnih centara transformisali u javne servise građana na regionalnom nivou. Zaključkom iz 2009, Skupština grada takođe traži obustavu procesa privatizacije Javnog Preduzeća Niška televizija.

Poslednji i najvažniji zaključak Skupštine grada Niša iz 20. decembra prošle godine bio je pokretanje inicijative za izmenu propisa kojima se uređuje oblast javnog informisanja i elektronskih medija. Članom 4 ove inicijative odbornici Skupštine grada Niša izražavaju spremnost pokretanja inicijative za održavanjem referenduma na teritoriji grada na kome bi se građani Niša izjasnili o daljoj sudbini svojih glasila, to jest da li žele da javno preduzeće za radioditelevizijsku delatnost niške televizije dobije status javnog servisa.[9] Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i Ujedinjeni granski sindikati (UGS), dva najveća sindikalna udruženja, zatražili su u znak solidarnosti, podrške i budućih zajedničkih akcija, od Vlade i Skupštine Srbije da povuku iz procedure predloge zakona o: privatizaciji, stečaju i radu jer će u suprotnom zahtevati smenu premijera i resornih ministara i organizovati masovne proteste. Sindikati su izričito zahtevali ravnopravno uključivanje u celokupan postupak formiranja radnog zakonodavstva i donošenja „Kodeksa rada“[10] uz poštovanje socijalnog dijaloga.

Kada je već reč o najavljenoj privatizaciji, ne možemo a da se ne podsetimo kako su tekle neke od medijskih privatizacija. Moramo, stoga, da se vratimo u blisku prošlost. Recimo u 17. maj 2011. godine, i do izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o privatizaciji kompanije „Novosti“. U izveštaju se između ostalog navodi: „Novosti“ su 2000. godine bile preduzeće u 100% društvenom vlasništvu. U njemu nije započet postupak svojinske transformacije, nije privatizovano po Zakonu o privatizaciji, niti je ministarstvo nadležno za privatizaciju nakon 2001. godine iniciralo ovaj postupak. Svim nadležnim institucijama bilo je poznato da je upis akcionarskog društva u sudski registar 2002. godine nezakonit, jer nije bilo zakonito sprovedenog procesa privatizacije. Iako je Vlada Srbije 2006. godine, nakon uočenih nezakonitosti naložila Ministarstvu privrede da izvrši reviziju vlasničke strukture, kao i da preduzme mere oko obustave evidentiranja i emitovanja akcija „Novosti“, Ministarstvo to nije učinilo.

Da je izvršena revizija i da je otvoren postupak sporazumevanja predviđen Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, bilo bi utvrđeno da je državni udeo u ukupnom kapitalu „Novosti“ znatno veći od upisanog, jer u procenu vrednosti kapitala nije ušla zgrada u Ulici Kosovskoj 20-26 koja je u državnom vlasništvu. „Novosti“ polažu pravo na zgradu u Kosovskoj ulici, što je jasno iz činjenice da su pred Trgovinskim sudom u Beogradu podnele tužbu protiv Republike Srbije radi utvrđenja svog suvlasništva. Dakle, bez procene ovog objekta nije se mogla utvrditi vlasnička struktura „Novosti“, a da ju je Ministarstvo privrede izvršilo prilikom revizije koju je naložila Vlada, većinski paket akcija „Novosti“ prodavala bi Republika Srbija. U tom slučaju, međutim, prodaja akcija bi u javnosti bila sasvim drugačije praćena – kao privatizacija državnog kapitala za koju su odgovorni Ministarstvo privrede i Akcijski fond, a ne kao privatni posao između malih akcionara i tri nepoznate inostrane firme.

Međutim, izbegavanjem revizije procene, odnosno nepostupanjem po nalogu Vlade, Ministarstvo je omogućilo da vlasnička struktura „Novosti“ ostane kao što je 2002. godine upisana u registar suda, a da se zatim većinski paket akcija u vlasništvu malih akcionara, stečenih uzurpacijom državne svojine, proda preko Beogradske berze, i da se pritom čak ne postavi ni pitanje koncentracije, jer se „of-šor“ firme iza kojih stoji Milan Beko ne bave poslovima iz oblasti informisanja i oglašavanja. Način prodaje koji je svojim nepostupanjem omogućilo Ministarstvo privrede, zapravo je doveo do toga da uspostavljanje kontrole nad najtiražnijim dnevnim listom u Srbiji prođe kao da se radi o poslu koji nije od javnog interesa.

Odluke koje su potom donosile Komisija za hartije od vrednosti i Komisija za zaštitu konkurencije, omogućile su Milanu Beku da već skoro pet godina nezakonito raspolaže jednom od najuticajnijih i najprofitabilnijih informativnih kuća u zemlji.[11]

Milan Beko

Sredinom 2011. godine Beko izjavljuje da je on većinski vlasnik „Novosti“, komisija za hartije od vrednosti potvrdila je da su tri kompanije Milana Beka (Beka Ardos, Trimaks i Karamat) većinski vlasnici sa udelom 62,42 posto akcija. Prema slovu Zakona, ukoliko firma dostigne više od 25 odsto akcija, vlasnik mora da javno ponudi preuzimanje do 100 odsto akcija ili da proda sve akcije preko 25 odsto a do prodaje može mu se uskratiti pravo glasa na sve akcije preko 25 posto. Beko je tada govorio da će povodom ovog rešenja konačna odluka o izabranoj opciji biti doneta nakon konsultacija sa medijskom kućom Vac. Austrijska holding Ost koja je vlasništvo nemačke medijske grupacije Vac zatražila je januara 2011. godine od Komisije za zaštitu konkurencije Srbije odobrenje da preuzme 62,4 odsto akcija kompanije Novosti, koja je u vlasništvu Beka.

Mediji su izveštavali da je Beko imao sporazum s Vacom o preprodaji akcija „Novosti“. Komisija je izjavila da će do sredine jula 2011. odlučiti da li će austrijskom holdingu odobriti preuzimanje akcija. Inače ovaj holding osnovan je 1998. godine za upravljanje udelima Vaca u Istočnoj Evropi. 2010. godine holding je saopštio da je počelo preuzimanje udela u Novostima kupovinom 100 odsto vlasništva austrijske firme Ardos.[12] Godinu dana kasnije aprila 2012, sindikat novinara Srbije (SINOS) postavlja javno pitanje ko je vlasnik „Novosti“. Prema nalogu Komisije za hartije od vrednosti Beko je, naime imao rok od tri meseca za upućivanje ponude za preuzimanje ili prodaju ostalih preko dvadesetpet odsto akcija. Beko to nije uradio, prema navodima SINOS-a: „Kako je država koja poseduje 30 odsto kapitala, preuzela upravljanje i imenovala Upravni odbor (...) postavljam pitanje ko je suvlasnik u „Novostima“ i šta će preduzeti imajući u vidu nalaze Nadzornog odbora (...) tim pre što smo za Izvršni bord kompanije „Novosti“ prvi put čuli juče, kada se oglasio svojim saopštenjem“[13], rekla je Čabarkapa predsednica SINOS-a. I na tome se stalo - makar medijski. Nezakonita privatizacija i nikom ništa.

Danas, početkom 2014. godine, kako saznajemo država Srbija se povlači iz vlasništva medija do kraja tekuće godine, čiju će dalju sudbinu odrediti privatizacioni upravnici ukoliko se usvoji Zakon o privatizaciji-odnosno, centri moći koji su počeli još jednu sezonu lova na medije u Srbiji.U međuvremenu, pripreme za početak emitovanja programa CNN (i) u Srbiji privode se kraju, i kako to inače biva u ovakvim poslovima, a prema pisanju hrvatske štampe skandali su uobičajeni sateliti. Naime, projekt CNN poznatiji kao N1 poklopio se s predlogom seta novih medijskih zakona u Srbiji kojima se (prema pisanju Jutarnjeg lista iz Zagreba), predviđa da distributer informativnog programa ne može da proizvodi vesti. Bret Sedler, direktor N1, tom prilikom je rekao da je: „vrlo očito kako je ovaj članak zakona, a pridodan u poslednji čas, usmeren protiv N1“[14].S obzirom da je reč o CNN-u, bilo je pomalo nategnuto poverovati da neko iz najuticajnijeg dela srpske elite toliko uvezane sa svim što dolazi iz poznatog centra moći (SAD) može tako nešto da uradi. Međutim, Jutarnji je i te navode potvrdio „neimenovanim“ izvorom i otkrio razloge: „Jedino racionalno objašnjenje jest da su visoko pozicionirani političari direktno intervenirali kako bi oblikovali zakon prema svojim interesima“. Te interese Jutarnji objašnjava zaštitom dva uticajna srpska medija kakvi su Pink i B92.[15]

Dakle, kada se sve ovo i još mnogo toga uzme u obzir a tiče se medija u Srbiji (o kojima ćemo tek pisati) ne možemo a da se ne (pri)setimo izjave pokojnog Aleksandra Tijanića bivšeg direktora RTS: „Hoću da bude jasno da sam rekao da obmanjujete celu Srbiju i da od te laži počinje lažna zavesa koja se spušta kao magla na celu srpsku medijsku oblast“ (23. oktobar 2013, rasprava o setu medijskih zakona). Konačno, svim medijskim uposlenicima u Srbiji treba da bude jasno da će ponovo biti između čekića i nakovnja velikog kapitala. Ili, da budemo do kraja transparentni: Nije sve u politici, ima nešto i u novcima. A ovde je reč o krupnom kapitalu.