субота, 20. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Страни амбасадори као "учитељи" наших живота и крадљивци наше историје
Преносимо

Страни амбасадори као "учитељи" наших живота и крадљивци наше историје

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Врзић   
понедељак, 06. фебруар 2023.

Једном приликом се Душко Марковић, последњи премијер Монтенегра, државе настале на месту некадашње Црне Горе, коју је произвео ДПС Мила Ђукановића, похвалио оним чега се паметан стиди, да је "преко 85 одсто грађана било против одлуке владе да призна Косово. Али ми смо ипак признали Косово."

Црногорци који више не знају што су знали Његош и краљ Никола, више не могу да буду ни Црногорци, након што су претходно престали да буду Срби

Имали су, открио је, визију да баш то треба да учине, па су, осокољени овим успехом, исто тако визионарски помислили да, кад су већ код тога, могу да се реше и Српске православне цркве у Црној Гори, која их неугодно подсећа да је Косово, ипак, Србија. И да су то знали и Његош и краљ Никола.

Црногорци који више не знају што су знали Његош и краљ Никола, више не могу да буду ни Црногорци, након што су претходно престали да буду Срби. Уосталом, шта су уопште ако нису оно што су били Његош и краљ Никола, који је, као што је познато, ишао онамо, ’намо, да виђу Призрен, јер то је моје – дома ћу доћ, и онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб.

Отуда се поставило и оправдано питање: кад почиње Црна Гора која није оно што је (био) краљ Никола?

 Овај црногорски случај драгоцен је и стога што све то исто сад чека Србију. Зове се француско-немачки план, који је у међувремену постао европски план, а подржавају га и Сједињене Америчке Државе, па може да се зове и НАТО планом

После су уследиле народне литије у одбрану светиња, Монтенегро је лагано, у мери коју допуштају НАТО стандарди, почео да се враћа Црној Гори, но то је већ нека друга прича. Такорећи, историја. А историја је, наравно, учитељица живота.

 Овај црногорски случај драгоцен је и стога што све то исто сад чека Србију. Зове се француско-немачки план, који је у међувремену постао европски план, а подржавају га и Сједињене Америчке Државе, па може да се зове и НАТО планом. То је, подсећамо, онај војни пакт који је извршио агресију на СР Југославију да би отео Косово и Метохију.

Укратко, тај НАТО план је  да сада и преостали део оне Југославије, Србија, након што је Црна Гора то већ учинила, призна да Косово више није њено, то јест наше, већ њихово.

Оно што је Душко Марковић назвао визијом, европски посредник Мирослав Лајчак описује као тешку одлуку, а суштина је иста, наиме, има да се уради оно што народ неће. Специфична врста демократије, иначе, у којој се не поступа у складу с вољом грађана, већ насупрот њој. На српском: потчињавање.

Изволео је на ту тему да нам се, у интервјуу, у једном недељнику, обрати амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил.

"Слушао сам", каже, "људе како говоре о суверенитету на Балкану и увек бих им поставио питање како то неке друге државе Западне Европе, једнако мале, не брину о свом суверенитету.”

Италијански министар иностраних послова Антонио Тајани објаснио је шта то заправо значи. "Европа нема праву спољну ни одбрамбену политику. Увек идемо за Американцима", рекао је торинској "Стампи".

Нешто слично је неколико година раније признао и Рамуш Харадинај у својству премијера такозваног Косова, па смо му се смејали. Сад схватамо да је појава заступљенија него што смо слутили.

Изгледа, збиља, да из неког разлога, има народа који радосно дочекају сваког свог окупатора. Немце су гађали цвећем када су 1941. улазили у Марибор, или у Загреб, на пример. Београд су тада ти исти Немци гађали бомбама. С једнаком су радошћу Словенија и Хрватска сад и у НАТО-у, и опет, као некад, су сви заједно у походу на Русију. А ми опет, тврдоглаво, о свом суверенитету.

Изгледа, збиља, да из неког разлога, има народа који радосно дочекају сваког свог окупатора. Немце су гађали цвећем када су 1941. улазили у Марибор, или у Загреб, на пример. Београд су тада ти исти Немци гађали бомбама. С једнаком су радошћу Словенија и Хрватска сад и у НАТО-у, и опет, као некад, су сви заједно у походу на Русију. А ми опет, тврдоглаво, о свом суверенитету

Зато су нам Немци, а и Немци увек иду за Американцима, попут Италијана и Рамуша Харадинаја, као један од услова за евроинтеграције, било их је тада седам, затражили и "промену свести".

Нисмо заборавили. Андреас Шокенхоф, изасланик Бундестага и канцеларке Ангеле Меркел, тражио је то потпуно озбиљно. Ставио је и на папир, на српском, и поделио новинарима. Да се случајно нешто не загуби у преводу.

Било је то 2012. зато што мало раније, 2010, нисмо послушали оно што нам је командовао Волфрам Мас, тадашњи амбасадор Немачке у Србији.

"Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут 'НАТО бомбардовања'. Замислите да шетате Улицом кнеза Милоша и да вас дете упита: 'Тата, ко је ово урадио?’. Ви ћете му одговорити: 'НАТО'. Шта онда очекујете да то дете мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али нисам мрзео оног ко је то учинио, јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учињено."

Додао је и да су европске и НАТО интеграције повезане, јер, открио нам је, "питање чланства Србије у НАТО није 'да ли', него, 'када'". Ма шта ми о томе мислили. Потчињавање.

А сада све то исто тражи и амерички амбасадор Хил.

Након што је поручио да не треба да имамо своју, већ да поступимо по његовој вољи, лепо нам је објаснио да је Србија сада "вероватно на најважнијем путу у својој историји – ка придруживању евроатлантским интеграцијама, укључујући и ЕУ".

Укључујући, наравно, и НАТО – јер то је значење евроатлантских интеграција.

Стога, пожалио се амбасадор оном београдском недељнику, "за мене је највеће разочарање било што су ствари, за које сам мислио да су одавно решене, и даље свеже у главама људи. Изненадило ме је, када сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999… Морате да гледате напред… На овим просторима има много историје. Њу је важно поштовати, али не смете бити њен затвореник."

Амбасадор Русије Александар Боцан-Харченко на то је упозорио да би Хил "желео да избрише историјско сећање на трагично страдање српског народа".

И заиста. Ако је, као што јесте, историја учитељица живота, куда би нас одвели ови учитељи историје који би да нам обришу историју? Када нас поставе на тај, најважнији пут у нашој историји, како га описује Хил.

Да будемо нешто што нико пре нас није био, генерација Срба која се добровољно одрекла Косова и Метохије, уместо да о њему, макар, пева, чекајући догодине у Призрену.

Када би, у том случају, као у случају оних Монтенегрина, започела историја Срба?

Одрекли смо се Косова, па тиме и преткосовског, косовског и покосовског циклуса народних песама, шта ће онда деца нам уче на часовима српског језика, али и Марко који касно на Косово стиже, па ни он више не би био наш, јер ми нисмо његови.

Што ће рећи да је, ипак, слободније бити заробљеник историје. Макар је наша. И учитељица је живота, боља него амбасадори Хил, Мас, и сви остали који би да нам отму земљу и промене свест тако да помислимо да смо све то и заслужили

Ни Почетак буне против дахија, јер се и тамо пева о Лазару, Милошу и Косову, и ослобођењу од Турака, и освећено Косово 1912. јер то су били неки други Срби а не ми.

Као и 1999. и 2006, када је донет Устав Србије, гласао је за њега и патријарх Павле, јер устав каже да је Косово срце Србије, макар и са суштинском аутономијом. И 2008. су били неки други Срби, одбацили су, уместо да покорно прихвате самопроглашену независност свог Косова.

И тако даље, очигледно је. Послушамо ли Хила и њему сличне учитеље живота и крадљивце наше историје и земље; начинимо ли оне тешке изборе којима нам прети Мирослав Лајчак; замуте ли нам вид визије какве је имао Душко Марковић, постаћемо покор(е)ни, дакле, робови који, зато што немају прошлост, не могу да имају ни будућност, која је у њиховим, а не у туђим рукама. Наравно, зарад туђих интереса.

Што ће рећи да је, ипак, слободније бити заробљеник историје. Макар је наша. И учитељица је живота, боља него амбасадори Хил, Мас, и сви остали који би да нам отму земљу и промене свест тако да помислимо да смо све то и заслужили.

(РТ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер