Danilo N. Basta: "Samopoštovanje i puzavost", Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, AIZ Dosije

A ko od sebe načini crva, ne može se posle žaliti što ga gaze nogama.

Kant

„Doba zahvaćeno bolešću truljenja bespomoćno je pred naletom besramnosti i pretvara se u dela bez stida.“ U knjizi Samopoštovanje i puzavost, zbirci tekstova s povodom Danila Baste, autor kao da se rukovodio i inspirisao ovom rečenicom Karaela Kosika. Danilo Basta se na stranicama ove knjige neprestano pita da li je savremeni čovek izgubio stid i da li puzavost kao negacija samopoštovanja postaje njegova sudbina.

To pitanje je težišno u uvodnom tekstu knjige Samopoštovanje i puzavost – jedna po(r)uka Kantove etike. Danilo Basta afirmiše središnje pojmove Kantove etike i kategoričkog imperativa – sloboda moralne ličnosti, autonomija, čovek kao samosvrha, moralno samosaznanje. Autor posebno ističe ljudsko dostojanstvo kao vezivno tkivo kategoričkog imperativa. On odbija prigovore da je Kantova etika rigorozna i ističe da se veoma teško može naći etika u kojoj je samopoštovanje čoveka kao uslov za poštovanje drugih ljudi stavljeno na pijedastal temeljnog moralnog principa.

U tumačenju Danila Baste čovekovom dostojanstvu je određen rang apsolutne vrednosti i pri tome on posebno naglašava da je „Kantova etika bila i ostala etika slobode i dostojanstva čovekovog. U njoj čovek nije običan rob koji strepi od autoritarnog moralnog zakona i zato se ovome heteronomno potčinjava, već biće koje se tom zakonu povinuje iz slobode, autonomnim činom prihvatanja moralne dužnosti.“ Autor ističe i da je Kant svoju filozofsku plodotvornost uverljivo iskazivao i u razmatranju pitanja ljudske puzavosti. Ako se čovek tretira kao proizvod tla ili kao pripadnik sveta ili sistema prirode (homo phaenomenon, animal rationale), onda je njegov značaj skoro ništav. Kant tog životinjskog čoveka uronjenog u svet prirode naziva „bićem neznatnog značaja“, bez obzira na to što je čovek sposoban da sebi postavlja svrhe, što govori o preimućstvu razuma.

Međutim, Danilo Basta ističe da Kantova etika ne bi bila održiva, a ni njegova antropologija ne bi bila utemeljena ako bi za njega čovek bio samo živo biće među drugim bićima i sapripadnik među drugim bićima. Iako izranja iz prirodnog okruženja, čovek je deo posebnog sveta koji nije dostižan bilo kom drugom živom biću. Taj homo noumen, taj umni čovek uzdignut je visoko iznad svake cene, jer je izvan svake upotrebljivosti. Posebno je važno istaći autorovu ocenu „da nikakva cena ne može biti merilo saobraženo čoveku posmatranom kao ličnost, kao inteligibilno biće. Takav čovek je svrha sam po sebi. Baš zbog toga on i jedino on poseduje nešto što je njegova apsolutna unutrašnja vrednost: ljudsko dostojanstvo koje mu jedino može i doneti poštovanje. Veoma je važno da čovek kao umno i dostojanstveno biće i moralni subjekt ne izgubi poštovanje prema sebi.“

U Kantovom moralnom učenju poštovanje koje drugi ljudi duguju i ukazuju čoveku zbog čovečnosti u njegovoj osobi mogućno je jedino pod uslovom da ovaj ne uskrati poštovanje samom sebi. Nedostatak samopoštovanja nastaje kao poricanje sopstvenog dostojanstva i čovekovog moralnog utemeljenja, unižavanje sebe do puzavca koji je uništio svoju ljudsku posebnost, kao i svoju moralnu obdarenost. Kant je dobro znao da puzavac ne može i ne sme računati na to da će ga drugi poštovati. Veličinu i osobenost Kantove etike valja, između ostalog, videti i u tome što su u njoj, pored moralnih dužnosti koje čovek ima prema drugim ljudima, razvijene dužnosti koje on ima prema samom sebi, ističe Danilo Basta. Jedna od tih dužnosti jeste samopoštovanje. U tome se i krije stalna aktuelnost Kantove etike, u zahtevu da se očuva značaj i vrednost ljudskog dostojanstva.

Danilo Basta određuje poniznost kao drugo lice puzavosti. Kant razlikuje dve vrste poniznosti. Za jednu je vezan čovekov odnos prema moralnom zakonu i njegovo osećanje neznatnosti u poređenju s moralnim zakonom i tada je u pitanju prava poniznost. Uzdizanje i samopoštovanje ne sastoji se ni u čemu drugom nego u tome što čovek ima osećanje svoje unutrašnje vrednosti, naglašava autor knjige. Druga vrsta poniznosti se vezuje za ponašanje i moralni stav drugih ljudi. Tako poniznost upravo negira osnovu čovekovog moralnog osećanja jer predstavlja ponižavanje i negaciju vlastitih moralnih vrednosti i sredstvo za sticanje nečije milosti.

U savremenom svetu izgubljena je poniznost u pozitivnom smislu kao ishod osmišljavanja čovekove moralne vrednosti sa svetošću i strogošću moralnog zakona, a prevladava gordost vrline (arrogantia moralis) kao ubeđenost u sopstvene moralne vrednosti bez ozbiljnog i trajnog upoređivanja sa moralnim zakonima. I ova druga vrsta poniznosti ima svoju senku, to je nadmenost (ambitio) i ona proizlazi ne samo iz težnje za izjednačavanjem s drugim ljudima već iz težnje da se prevaziđu i to „uz uverenje da se time sebi pribavlja i neka unutrašnja veća vrednost“, a time sebe lišava moralnih vrednosti jer je u protivstavu dužnosti prema drugima. Sam Kant je na sledeći način odredio puzavost: „Odricanje od polaganja prava na bilo kakvu moralnu vrednost samog sebe, u uverenju da će se baš time steći neka prikrivena korist, jeste moralno neispravna puzavost.“

Danilo Basta navodi da Kant smatra da se puzavost nalazi nasuprot dostojanstvu i samopoštovanju. Puzavac je sam sebe obezdostojio, samog sebe lišio poštovanja. Puzavost je, naravno, suštinski istovetna sa poniznošću. Ipak, valja zapaziti da je ona za Kanta naročit, pojačan oblik moralno negativne poniznosti. Dok ponizan čovek odustaje od sopstvene moralne vrednosti, zapravo od vlastite moralne ličnosti, čime krši jednu od središnjih dužnosti prema samom sebi, puzavac u svom moralnom unižavanju ide korak dalje, jer se, kako Kant nedvosmisleno kaže, odriče i samog polaganja prava na bilo kakvu sopstvenu moralnu vrednost, pri tom se još uljuljkujući u varljivom uverenju da će tim nedostojnim ponašanjem uspeti da se domogne kakve skrivene vrednosti.

Pomenuta su dva Kantova saveta: Nemojte postati sluge ljudima i Ne dopustite da drugi nekažnjeno gaze vaše pravo. Danilo Basta komentariše ova Kantova uputstva: „I jedan i drugi sadrže Kantovu jasnu i nedvosmislenu po(r)uku: Onaj ko je postao sluga drugih ljudi, jednako kao i onaj ko je dozvolio da drugi nesmetano, bez protivljenja i bez otpora, gaze njegovo pravo, već je dospeo u nedostojno stanje puzavosti, već se pretvorio u moralno ispražnjenog puzavca. Time je Kant ujedno stavio do znanja da je puzavac svagda kriv što je takav i da, sledstveno, za svoju puzavost ne može optuživati druge ili je na ove svaljivati. Drukčije i ne može biti, s obzirom na to da je puzavost posledica odricanja od sopstvenog dostojanstva i od samopoštovanja kao bezuslovne dužnosti prema samom sebi.“

U pravu je Danilo Basta kada ističe da je u pitanju nadvremena (a time i svevremena) apsolutna moralna istina do koje čovek još uvek nije dorastao, osim onih često usamljenih i prezrenih ljudi spremnih da uz velike žrtve i odricanja održe u životu svoju moralnu vrednost i dostojanstvo. On takođe smatra da je odbrana vlastitog dostojanstva i samopoštovanja u temeljima Kantove etike i vrhovne unutrašnje vrednosti u kojoj je pojedinac glavni subjekt moralno-praktičkog uma. Bitno je reći da autor, sledeći osnovne ideje Kantove etike slobode, smatra da „ni pojedinci ni narodi ne mogu (tj. ne bi smelo da mogu) bez (samo)svesti o svom dostojanstvu. Odmah valja dodati: ni države. Ako država dopusti da se pretvori (ili da ih pretvore) u kolektivnog puzavca, tog moralnog bogalja često izloženog prezrenju i još češće ucenama, ako njeni čelni politički ljudi nisu više čuvari i zaštitnici njenog samopoštovanja i dostojanstva, nego su i sami spremni da pred drugima puze zarad kakvog obećanja (najčešće praznog) ili kakvog dobitka (najčešće mršavog), onda će takvu državu i njene predvodnike neminovno pogoditi zla sudbina.“ Ovo je za nas izuzetno važan uvid jer i sami smo u nedavnim događajima vezanim za razbijanje zajedničke države imali prilike da vidimo kako se na jedan narod obrušava zla sudbina u pokušaju odbrane nacionalnog dostojanstva i integriteta.

Govor studentima prava u Kosovskoj Mitrovici 6. novembra 2004. godine o vrlini pravednosti je jedan od stožernih tekstova u ovoj knjizi. Danilo Basta nije slučajno odabrao da besedi o pravdi jer je za njega filozofija prava u najvećoj meri upravo filozofija pravde. Danilo Basta je svestan da nema ničeg prirodnijeg nego da se o veličanstvenoj temi pravde govori na našem Kosovu i Metohiji gde je „pravda pored slobode tako nemilosrdno bačena pod noge i zgažena kao crv, gde nepravda pokazuje svoje lice, a međunarodni poredak gubi svaki legitimitet i smisao.“ Ključni stav u ovom predavanju je u tvrdnji da je filozofija pravde nužno jednostrana i nepotpuna ako nije i filozofija subjektivne pravde, ako nije i filozofija pravednog delanja. Subjektivna pravda je po autorovoj oceni bila zapostavljena u istoriji, bez obzira na to što su se i Platon i Aristotel bavili tom dimenzijom pravde. Danilo Basta smatra da ne postoji nikakva pravda po sebi s onu stranu prostora i vremena, nikakva ideja pravde s onu stranu ljudi i njihovog života u zajednici. Pravednost se ostvaruje pravednim načinom delanja, kako to ističe Aristotel, ona „znači sredinu između vršenja nepravde i trpljenja nepravde“. Zato i određivanje sudije kao čoveka sredine ima puno opredeljenje kod onoga ko održava harmoniju pravednog kada je ona ugrožena ili dovedena u pitanje. Aristotel je smatrao da je dobrovoljnost ona posebna mera pravednosti. Pravedno postupa samo onaj ko dobrovoljno tako postupa (Nik.et, 1136 a). Tu se može videti i sličnost sa Kantovim kategoričkim imperativom.

Danilo Basta u raspravi o pravednosti kao vrlini uvodi i Ulpijanove reči: Honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribure (Pošteno živeti, drugoga ne vređati, svakome dati ono što mu pripada). Nepristrasnost se takođe određuje kao temeljna osobina sudije kao baštinika središnje pozicije i žive pravde. Danilo Basta citira i reči Frensisa Bekona: „Sudija treba da bude više učen nego dovitljiv, više poštovan nego omiljen, i više obazriv nego samopouzdan. Više nego sve drugo, čestitost je njegov tal i glavna vrlina.“

Tekst „Evropsko merilo reformskog programa Vuka Karadžića“ autor počinje ocenom da se Vuk Karadžić ne može smatrati političkim misliocem u pravom značenju te reči jer u njegovom delu nema razvijene političke teorije, ali ne može se tvrditi da je on bio ravnodušan prema najvažnijim političkim pitanjima i to kao neposredni učesnik istorijskih dešavanja, ali i hroničar i pouzdan tumač. U tom smislu posebnu važnost ima pismo Vuka Karadžića knezu Milošu Obrenoviću iz 1832. godine i ono je izraz njegovog patriotizma i duboko proživljene brige za sudbinu Srbije. Bitno je reći da je ovim pismom Vuk bio spreman da brani opšte dobro i prenebregne svoju ličnu polzu. Ovakav stav je inače veoma redak u našoj političkoj istoriji. U ovom spisu Vuk je ocrtao tamnu stranu vladavine kneza Miloša, nazivajući ga pravim tiraninom i najvećim bezakonikom. Danilo Basta smatra da je ova Vukova kritika samo jedinstvena prethodnica njegovih evropskih merila u vođenju političkih poslova. Vukovo pismo je u stvari duboko promišljeno viđenje političkih reformi, u čijoj je osnovi Vukov politički ideal – Srbija kao evropska država. Osnovno načelo Vukovog programa je sadržano u njegovim rečima: “da je svakoga vladaoca prava polza samo ono što je polezno i za njegov narod; a što je njegovom narodu na štetu, ono ni njemu nikako ne može biti na pravu polzu.“ Iako se ne radi o zalaganju za klasičan ustav, već za elemente ustavnosti, Vukovo opredeljenje da se mora odrediti način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi na prave osnove dovoljno govori o njegovoj svesti o nužnosti stvaranja osnovnih institucija uređenog društva. Bitan je i zahtev „da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest; da svak svoj posao, koji nikome nije na štetu, može raditi po svojoj volji, i po svojoj volji živeti; da svaki čovek zna šta mu valja činiti. Da se ne boji niti Vas, niti ikoga drugoga; da niko nikoga ne može na silu naterati da služi; da se tvrdo zna koji je činovnik stariji, koji li je mlađi; da se bez pravog uzroka i bez suda ne može činovnik iz službe oterati, niti natrag u manji čin povratiti: da se niko ne može naterati da se protiv svoje volje primi kake službe, i da svaki činovnik kad mu bude volja može službu ostaviti.“

Vuk posebno ističe nužnost ograničavanja lične vladavine jer ona često završava kao autokratija i tiranida. Evropskom pristupu Vuka Karadžića saglasno je i njegovo zalaganje za slobodu javne reči i otvaranje prostora za kritičko prosuđivanje delovanja vlasti. On takođe prepoznaje pojave puzavosti i negativne poniznosti koji su okruživali konak kneza Miloša i tako ga sprečavali da uvidi društvena i politička događanja. Puzavost i poniznost je utrta staza kojom se i danas kreću oni koji su spremni da istrpe i najteže testove pokornosti. Danilo Basta s pravom tvrdi da je Vukovo pismo Milošu izuzetan dokument jednog vremena. Zato i pozivanje na autore kao što su Mihailo Gavrilović, Slobodan Jovanović, Jaša Prodanović, Vasa Čubrilović, Miodrag Popović samo dodatno osnažuje njegovu argumentaciju.

Danilo Basta svakako spada u red najtemeljnijih tumača lika i dela Slobodana Jovanovića. U ovoj knjizi se on bavi njegovim tekstom „Današnja politička kriza“ objavljenim 1925. godine u Letopisu Matice srpske. Tadašnju političku krizu Slobodan Jovanović je ocenio kao trostruku: krizu parlamentarizma, krizu demokratije i krizu države. Kriza parlamentarizma nastaje ako rezultat preovlađujuće uredbovne moći vlade, nedostatka parlamentarne kontrole i sve veće dominacije partija u političkom životu. Krizu parlamentarizma neminovno prati i kriza demokratije i one se međusobno uslovljavaju i prepliću. Slobodan Jovanović je već u to vreme, sredinom dvadesetih godina, uvideo da većinska volja birača nastaje veštački i to putem manipulacije i da se ona može fabrikovati na osnovu partijskih interesa. „On je već u to vreme jasno uočio strašnu i pogubnu moć dirigovanog javnog mnjenja, te neizlečive bolesti savremene demokratije.“ Ovaj stav Danilo Basta je i potkrepio ocenom da je kriza imanentna modernoj demokratiji i ona je po njemu redovno stanje u šta se možemo neposredno uveriti. Kriza autoriteta većine je u temelju krize demokratije jer je doveden u pitanje njen osnovni princip. Kriza države nastaje kao izraz krize suverenosti i to kao slabljenje njene unutrašnje nadmoći i spoljne nezavisnosti.

U prigodnom tekstu „Pred bistom Slobodana Jovanovića“ Danilo Basta je pisao o svim kontroverzama koje su pratile njegovu sudsku rehabilitaciju, kao i o nedostatku naučne recepcije njegovog ukupnog dela. On je i ovom prilikom govorio o duhovnom obilju, predmetnoj i tematskoj raznovrsnosti njegovog dela. Može biti, ističe Danilo Basta, da je u našoj nauci bilo življih, visprenijih, čak i prodornijih duhova: širih, sređenijih, skladnijih, lepših teško da je bilo. U ovoj knjizi je dat prikaz i najranijeg perioda književnog i naučnog delovanja Slobodana Jovanovića. Njega je od početka krasila izrazita sklonost ka moći jezika, njegovom obliku, lepoti, skladnom stilu i izražajnosti. Rani članci Slobodana Jovanovića ocrtavaju izbor tema koje će ga pratiti celog života. O tome svedoči njegov članak o Gledstonu od 24. februara 1894. godine kao prethodnica njegove knjige o ovom znamenitom engleskom državniku iz 1938. godine. Bez obzira na to što je Slobodan Jovanović bio ubeđen da ne smemo da sumnjamo u dobrotu Gledstona, Danilo Basta postavlja pitanje sme li današnji naraštaj Srba da sumnja u dobrotu današnjih engleskih političara. Ako se, primera radi, pomisli na Pedija Ešdauna, onda je odgovor jasan. Mi smo već odavno izgubili sve iluzije kada su u pitanju dobre namere velikih sila.

Slobodan Jovanović je u svojim ranim spisima vodio raspravu o pisanju dva engleska lista Tajmsa i Standarda, negirajući njihove tvrdnje da je Srbija postala leglo nereda, budući da su se u to vreme dešavale velike promene u svim evropskim zemljama. Ta ocena o Srbiji postala je opštevažeća predrasuda koja funkcioniše i danas. Danilo Basta ističe zrelu i trezvenu reč jednog rodoljubivog mladića spremnog da reaguje na svaki pokušaj ugrožavanja srpskog naroda. Zrelost i trezvenost su u politici od posebnog značaja, ali to pretpostavlja odricanje od uskih partijskih interesa i okretanje odbrani nacionalnih i državnih interesa. Autor ove knjige nema u tom pogledu velikih iluzija, ali zato tim više insistira na trezvenosti Slobodana Jovanovića. On u tekstu „Naši neprijatelji“ iz 1894. godine ističe da je austrougarska štampa bila zlonamerna ne samo prema tada aktuelnoj srpskoj vladi, već prema samom srpskom narodu. Ovo je jedna od političkih predrasuda o Srbima kao glavnom remetilačkom faktoru na Balkanu, koja i danas istrajava.

O Porukama Slobodana Jovanovića, koje sadrže tekstove pisane nakon Drugog svetskog rata, Danilo Basta govori kao o njegovoj londonskoj osmatračnici sa koje je posmatrao društvene procese u socijalističkoj Jugoslaviji. Ti tekstovi donose sudove i ocene o ustavnim promenama, Zakonu o Univerzitetu, državnoj upravi, uređenju srezova i opština, omladini, sukobu jugoslovenskih komunista sa Staljinom, o politici nesvrstavanja, Đilasovom slučaju, privrednim pitanjima, radničkom samoupravljanju. Slobodan Jovanović je jasno video da sistem uspostavljen nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji ne može ostvariti političku stabilnost i da je osuđen na propast jer su njegovi temelji bili zasnovani na kultu ličnosti i jednopartijskom sistemu. Međutim, u njegovim tekstovima kako ističe Danilo Basta, bez obzira na to što je u novom režimu drakonski osuđen kao ratni zločinac, nema ideološke isključivosti, jednostranosti i političke ostrašćenosti, ali zato ima danas veoma retke političke doslednosti i istrajne odbrane temeljnih demokratskih načela.

U ovoj izuzetno vrednoj knjizi pokrenuta su mnoga filozofska, pravna i politička pitanja i obrađene veoma kompleksne teme. Autor se bavio razmatranjem filozofsko-pravnog nasleđa Pravnog fakulteta u Beogradu. Posebno je istakao značaj Jovana Sterije Popovića i njegovog bavljenja prirodnim pravom, Dimitrija Matića kao poklonika Hegelove filozofije prava, čija su shvatanja prava bila prožeta idejom slobode. Gligorije Geršić se bavio kritikom pozitivnog prava, a u koncepciji Živojina Perića dominiralo je poštovanje zakona i zakonitosti kao moralne dužnosti i racionalnog zasnivanja prava. Danilo Basta naročit značaj pridaje delovanju Tome Živanovića i njegovom sistemu sintetičke pravne filozofije. On ne zaboravlja ni doprinos Božidara S. Markovića, Živana Spasojevića, Radomira D. Lukića i Đorđa Tasića.

U zaključku ovog pregleda autor iznosi ocenu da je filozofija prava imala veoma zapaženu ulogu u razvoju naučne i teorijske delatnosti na Pravnom fakultetu u Beogradu. Knjiga sadrži i tekst posvećen fakultetskim medaljonima Dragoljuba Jovanovića. On je kao profesor Pravnog fakulteta napisao deset medaljona, deset zapisa o profesorima Fakulteta. Obuhvaćeni su Đorđe Tasić, Mihailo Ilić, Mihailo Konstantinović, Boža Marković, Bora Blagojević, Jovan Đorđević, Živojin Perić. Prema Slobodanu Jovanoviću je imao veliko poštovanje, ali nije se libio da dovede u pitanje neke njegove teorijske ocene i političke stavove, a to se posebno odnosilo na delovanje u Srpskom kulturnom klubu. Veoma je zanimljiva njegova ocena o Slobodanu Jovanoviću kao Evropljaninu koji je po svaku cenu hteo da bude Srbin.

U dva teksta posvećena Hansu Kelzenu autor ove knjige je dao bogat pregled intelektualnog i pravno-filozofskog razvoja ovog izuzetno značajnog pravnog mislioca i teoretičara. Veoma su značajne ideje koje je Danilo Basta izneo o reformi našeg kako on kaže uveliko obolelog univerziteta, smatrajući da je došlo do ugrožavanja njegove osnovne humanističke i naučne supstance. U „Gorkoj hronici obezvređene ustavnosti“ Danilo Basta govori i otvorenom kršenju i obezvređivanju ustava. Pišući o knjizi Zgaženi ustav, on ističe ovu knjigu profesora Koste Čavoškog kao obrazac kritičke ustavno-pravne analize. U analizi ustavnih pitanja Koste Čavoškog nalazi se pre svega dosledna privrženost nepotkupljivom liberalizmu i to onom liberalizmu koji u ustavu vidi constitutio libertatis i pravu težnju za ostvarivanje i otelovljenje pravde.

Nedovršen filozofski portret Zorana Đinđića je jedan od retkih pokušaja da se ozbiljno progovori i o njegovoj filozofskoj delatnosti. Danilo Basta kaže da su njegov život trajno obeležile dve istinske ljudske moći: filozofija i politika. U svojim ranim i srednjim godinama Zoran Đinđić je pokazao izuzetan talenat i sposobnost za bavljenje filozofijom, ali je u kasnijem periodu politiku shvaćenu kao poziv u veberovskom smislu pretpostavio filozofiji. „Njegov filozofski rad, ovaploćen u dvema knjigama, izvesnom broju članaka i nekolikim prevodima, bio je dovoljan za jedan, istina upečatljiv, filozofski torzo. To je premalo i u potpunoj nesrazmeri s obdarenošću za filozofiju koja je bila svojstvena Zoranu Đinđiću. S druge strane, pak, to je sasvim dovoljno za svaku buduću istoriju srpske filozofije u dvadesetom veku. Ona se o Zorana Đinđića neće moći i neće smeti oglušiti.“

U ovoj knjizi autor je pokazao u našim okolnostima veoma retku osobinu – poštovanje i divljenje prema svojim profesorima kao teško dostižnim uzorima. To se naročito može videti u tekstovima posvećenim Mihailu Đuriću, Miodragu Jovičiću i Ljubomiru Tadiću. On je pokazao na njihovim primerima da samo uzvišene ljudske vrline, odanost naučnom i stvaralačkom pozivu udružena sa stalnom brigom za poštovanje ljudskih vrednosti slobode i ljudskih i nacionalnih prava, jesu stalni uzor i inspiracija za sve one koji su privrženi samopoštovanju, a preziru puzavost i podaništvo. Upravo nam ova knjiga Danila Baste kazuje da nije sve izgubljeno i da nisu svi ljudi u sebi poništili osećanje dostojanstva.

9. decembar 2008. godine