Волео бих да Србија буде земља са двоја врата. Са једним вратима на Западу, а другим на Истоку. Моја жеља је да спојимо Исток и Запад. На Западу постоје технологије, на Истоку енергетски ресурси и сировине. Те две стране је потребно објединити. 

Политика курса је важан развојни инструмент којим неразвијене земље могу да поправе своју конкурентску позицију. За развијене земље сопствена валута је важан сигурносни вентил у случају кризе, и то се сада јасно види. Грчка и Шпанија би лакше изашле из кризе да нису таоци јаког евра.

Озбиљне демографске проблеме које проживљава Грчка има и суседна Бугарска, за коју се предвиђа смањење становништва са садашњих 7,1 милиона житеља (2016) на 3,4 милиона (вероватно је реч о 2080. години, прим. преводиоца), по стопи од око 60 хиљада мање годишње, 164 особе на дан. 

Сматра се да је у овој бици погинуло око осам хиљада цивила и бораца НОВЈ. Непријатељски губици процјењују се на двије до три хиљаде убијених и рањених војника.

Управо је поређење са земљама источне Европе, које тако радо користе српски политичари када објашњавају да је српска економија на правом путу, аргумент који показује колико се ММФ-у и Алберту Јегеру не може веровати.

Санкције Запада према Русији претвориле су се из прецизних економских удара у вишегодишњи рат изнуривањем.

Економска ситуација у Србији је све гора. Нови режим није зауставио економску кризу или њене последице, и не постоји ни један економски показатељ који говори о напретку, већ само о даљем назадовању.

Мит о неконтролисаном тржишту централна је догма неолибералне идеологије. Иза ове интриге крије се сурова борба за контролу тржишта коју слободно можемо назвати политиком, и то оном најбитнијом за судбину сваког слободног човека.

Нагли пад вредности турске лире није само показао опсег економских неприлика Анкаре, након година непрекидног и силовитог раста, већ је такође маркирао нове важне развоје догађаја за Блиски и Средњи исток, где је улога Турске све неизвеснија.

Морамо имати у виду да бројне невоље које су задесиле привреду Србије нису последице светске економске кризе, него домаће политике задуживања, продаје ресурса странцима и прекомерне потрошње. Светска криза је само приказала ове проблеме у јаснијем светлу.