Београдски избори отворили су (не)очекивано озбиљан сукоб на српској десници. "Десна скретања" започела су пре неколико дана, саопштењем Двери, поткрепљеним инсајдерским фотографијама, да је у Градски одбор ДСС стигао изборни материјал за кампању Милоша Јовановића "Ново лице Београда" са натписом "ОО СНС ЗЕМУН".

Тако је Митровић, сада кад је Ђилас озбиљно ослабљен, „храбро“ изнео оно што је знао годинама уназад, што су најзад сви знали, да је градоначелник користио јавну функцију у циљу стицања профита за себе.

Они који, као Тарантино, изврћу чињенице, али не зато да би се упустили у бесмислени дијалог са онима који чињенице чувају по музејима и историјским уџбеницима, већ да би показали оно што је у чињеницама „трансисторијско“, стварно чувају оно најистинитије од историје.

 На крају крајева, привилегије и имунитети које ми тражимо за четири сарадника Русије нису ништа више од онога што већ имају војници базе САД Бондстил, и не више од тих привилегија које имају војници земаља НАТО када одржавају велики број вежби на територији Србије, што сте правилно рекли.

Град јесте оснивач тих институција, али оне имају своје директоре, управне одборе и своје рачуне, па би онда више смисла имало да они одговарају за своје финансије. Финансије, односно новац кога има све мање, у Србији се полако намећу као главна тема, а Ђилас и Динкић у јавности углавном важе за људе којима су паре један од основних мотива.

„Упецани“ конзументи „Матрикса“ грцају у својим психосоцијалним заблудама, а општа ситуација постаје рушилачка. Сада је треба каналисати, социјално, национално, антикорупцијски, jер је „Матрикс“ почео да се руши.

 Шта су „Хималаји“, шта о 2025. каже ЕУ у својим документима што није представљено нашој јавности и значај „Апела за одбрану КиМ“ су теме овог текста. Србија на путу „2025“, који иначе не води никуда, али о томе други пут, мора да закључи споразуме са свим суседима и то тако да суседи изричито потпишу да више немају било каквих спорних питања. Не само граничних питања, него никаквих

Предизборну кампању у Земуну окарактерисало је ангажовање лидера владајућих и опозиционих странака, од Вучића, Дачића и Динкића до Коштунице и Чеде Јовановића. Од плаката видели смо искључиво оне са којих нас гледа Александар Вучић.

Филмови које сам имао прилику да погледам у 95 одсто случајева су били амерички! Пропагирали су америчке политичке идеје, амерички патриотизам, америчке производе и да рад за америчке обавештајне службе представља част.

Читајући предлоге амандмана у погледу правосуђа сетио сам се легендарног спортског коментатора Младена Делића и његовог чувеног „Да ли је то могуће, лудница, шта је ово“