Косовска криза и стогодишњица присаједињења Војводине Србији прилика су за поновно отварање увек тињајућег питања положаја Војводине у Србији. Сукобљени су ставови војвођанских аутономаша, који поново истичу захтев за федерализацију Србије са Војводином као једном федералном јединицом, и српских националиста, који у свакој аутономији виде зачетак сепаратизма.

Странци у влади немају шта да траже, ако је у питању суверена држава. Међутим, ако се данас води милошевска политика, онда политички проблем не постоји. Са једне стране, фактички је постављена почетна претпоставка да немамо самосталну државу и са друге, да немамо способне људе да је воде.

Већ други пут ме господин Иван Клајн кити неким почасним особинама. Први пут уделио ми је лепа звања шовинисте и локалисте (заборавивши, додуше, расизам и антисемитизам). Сада је од тога, изгледа, одустао и тврди, бираним професорским речима како само он то уме, да сам суманут и луд.

Циљ Савеза: Формирање алтернативе аутократској и недемократској СНС на једној адреси, на једном броју на гласачком листићу, линеарно од републичког до нивоа локалне самоуправе. Комуницирањем доћи до тога да се на локалне изборе 2020. излази са дилемом гласа ли се за СНС или Савез. Направити алтернативу на једном месту, под једним брендом, јединством и идејама мотивисати опозиционе бираче на гласање

Аутор, међутим, није ништа написао о Вучићевој изјави за “Дневни аваз”, да ће он свога доброг пријатеља, баснословно богатог шеика из Саудијске Арабије, кад се ускоро са њим сретне у Србији, наговорити да улаже у привреду Босне и Херцеговине.

Иван Клајн, члан Одбора за Речник САНУ, каже: "Неупућен читалац могао би поверовати да ствари стоје онако како их представља Драгослав Михаиловић: групица ’језичких каријериста’ уређује речник по ’динарским’, ’хрватским’ и ’црногорским’ мерилима."

 „Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ми плача ни молитве”

Петар Петровић Његош 

Рат Блица и Пинка, који бесни свом снагом, и у коме су бестидно пуштене све кочнице, показује тако шта од главних актера може да се очекује на медијској сцени ослобођеној од учешћа државе, и до ког дна је пало српско новинарство. Бришу се и последњи трагови људскости, и изгледа да прави вукови тек долазе.

Ако неко у земљи Србији не може да направи гледљив ситком онда је већ време да се колективно забринемо за српску и београдску урбану културу. Серија "Оно као љубав" није успела да код мене изазове оно као смех, већ ово као питање: због чега је национални сервис одобрио и финансирао такав као пројекат?