Светла будућност је још увек нешто даље. Не бих стајао овде и лагао да је живот у Србији за све данас много бољи него раније, али воде наших река су јасније и чистије данас и дефинитивно можемо кроз њих да видимо да наша земаља стоји на чвршћим ногама.

Недавно информисање јавности о претварању Хале 1 београдског Сајма у Оперу, иако изнето у неформалном облику, представља апсурдан, дилетантски, неодговоран и штетан поступак, који пренебрегава неколико битних чињеница:

Коначну уцену – да Србија не може да постане чланица ЕУ нити да иде даље на европском путу док не прихвати фактичко признање Косова, Брисел ће по свему судећи уручити Београду у петак, два дана пред паралемнтарне изборе

И баш зато сви они који су ИСТИНСКИ за промену власти у Црној Гори (а нарочито Срби – како они из Србије, тако и из Црне Горе), не би смели да му неком непромишљеном изјавом, гестом или чином у томе пођу на руку.  

Човек не може да се не запита – а да нису и друге, једнако страшне сумње можда истините? Шта је са оним чуваром-сведоком у афери Савамала, који је због „прединфарктног“ стања превезен на ВМА, да би због „везаних црева“ затим био пребачен на неурологију где је „физички везан“ због „менталних проблема“, па је убрзо „умро природном смрћу“? У то нас је најгорљивије уверавао управо – министар Лончар. 

Двери позивају власт да без одлагања на дневни ред Народне скупштине стави предлог Резолуције о геноциду у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима.

Јер ако он оде, доћи ће, нешто ми говори, неко тактичнији, обзирнији, мудрији и предусретљивији. А ми ћемо одмах, наивни и жељни људске речи, помислити да је то стварно, а да је Кристофер био само грешка и некаква ружна сенка. А није. Кристофер је баш оно што јесте. 

Над читавим изборним циклусом надвио се таман облак нелегитимности и он ће остати да лебди током трајања овог скупштинског сазива све и када би у њему седело 250 Пашића или Слободана Јовановића – а не ово што је неки дан преко црвеног тепиха ушетало у Дом Народне скупштине

Јамачно би боље било да је, у вези с председничким изборима у САД, наш премијер био мање „паметан“, односно да је био макар толико „паметан“ као већина Срба који су искрено навијали за Трампа. 

Како је могуће да од мира 1991. године, када сте имали прилику да створите миран, кооперативан свет који је могао да буде напредан и да заједнички чини добре ствари, стигнете до овог метежа у коме се сада налазимо? За то је била потребна крајња глупа, несмотрена и заслепљена стратегија, и то су неоконзервативци успели да нам дају.