Народна скупштина, на основу Политичке платформе, утврђује основне принципе за политичке разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини.

 Циници би рекли да постепено све државе постају мање или више тоталитарне, а да ће се разликовати само у томе да ли имају слободне изборе. А легендарна реченица „Зауставите Ројтерс“ могла би слободно да буде преиначена у „Зауставите неистомишљеника!“

Да ли је Косово главна тема ових избора? То питање смо чули током кампање у контексту дебате шта би требало опозиција да „форсира“ као главну тему, односно шта је оно што народ највише тишти. Па смо чули да је Косово као тема прежвакано (што није нетачно), да је далеко од очију (осим очију Срба на Косову), да медији могу да искриве слику о Косову али не могу о инфлацији, празним новчаницима, криминалу и насиљу (што је опет тачно) итд.

Кад и ако претходно реши председничке изборе, Вучићу ће бити готово свеједно хоће ли опозиција изаћи или бојкотовати оне парламентарне. Стога би свако „тактичко“ одустајање од безусловног захтева за ванредним парламентарним изборима већ у старту била Вучићева стратешка победа, а опозициони и демократски пораз

Да је нека идеологија ушла у фазу декадентне бирократизације види се по језику

Двери позивају власт да без одлагања на дневни ред Народне скупштине стави предлог Резолуције о геноциду у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима.

Неке либералне душе рекле би да је 48 година Хуверове владавине предуг период чак и за тако велику демократију као што је америчка, али су сви ти председници, министри правде ваљда добро знали да ли је Хувер више штитио њихове приватне срамоте или националне успехе.

Оно што је сигурно, и што горе поменута три филма убедљиво илуструју, јесте да је српска јавност одлучна да више не ћути о Косову, и да су то већ увелико препознају и српски уметници

Зашто економисти не верују да на сваки уложени евро буџетских субвенција инвеститорима држава кроз порезе и доприносе добија шест евра? Ако је то тачно, зашто Министарство привреде одбија да достави јавности анализу која ту тврдњу поткрепљује?

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.