На тај начин се и Руси и Срби преко једног џиновског уметничког пројекта који за обе стране носи снажан традиционални емотивни набој враћају себи, односно – „крсту на Светој Софији“. А ако том враћању себи кумују дриблинзи и дневнополитичка надигравања отуђених и утилитаристичких елита у Москви и Београду, ништа страшно

 Уништавање државе у Србији траје деценијма, она више није у стању да обавља своје основне функције. Маријана Мацукато, као и бројни други западни економисти, уверљиво доказују да нема привредног раста без активне и креативне улоге државе. 

 Један од начина деловања је свакако предлог који је професор Слободан Самарџић веома аргументовано у неколико наврата износио у својим наступима, а односи се на прекид преговора са Приштином док год не буду створени услови да и албанска страна почне да спроводи постигнуте договоре и споразуме чију реализацију је иначе гарантовала тзв. међународна заједница оличена у представницима Квинте и САД.

Са собом је донео не само архиву коју је водио као министар двора краља Петра II, него и своје белешке, разна документа, рукописе и богату документацију о усташком деловању. Успомене на свој контраобавештајни и полицијски рад, као високи функционер апарата безбедности Краљевине Југославије, писао је и у Лондону, за време рата и док је био министар правде у емигрантској влади

У сваком случају, Србе и Русе вежу бројне и вишеслојне нити, које су издржале многа искушења, па ће – надајмо се – вероватно издржати и преживети чак и ову нападну, контрапродуктивну и пречесто карикатуралну љубавну офанзиву Вучићевих ботова и таблоида. 

Лудилу нема краја. Само, да ли њега производе баш „странци“ и „тајкуни“? Зашто би Запад рушио Вучића, када податније владе у Србији  није било у последњих сто година? Зашто би га рушили тајкуни, ако су сви и даље богати, срећни и на слободи?

Порази украјинске војске и све јаснија спознаја да ће НАТО изгубити свој прљави рат у Украјини довели су до све жешћих пропагандних одговора европских влада и њихових државних и парадржавних медијских сатрапа.

 Ако бројке постројимо мало другачије, видећемо да смо за Вучићевић 11 година власти изгубили 169.466 Срба више него за Милошевићевих, Ђинђићевих, Коштиничиних и Тадићевих 20 година.

Премда иницијатива да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) треба називати „покољем” није практично ни окрзнула науку и струку, очигледно је у неким круговима изазвала немир и смутњу и довела до нових подјела у српском народу. То је њен једини видљиви резултат. Због тога, у једној сусједној држави могу задовољно да трљају руке