Филмови о маскираном осветнику који на улицама измишљеног Готам Ситија под окриљем ноћи пребија и сакати све оне који су недодирљиви за „дугу руку закона“ увек су представљали глобални спектакл

Србија треба да се прикључи таласу суверенизма. Ниједној сувереној држави не требају ни ММФ, ни Светска банка, нити било чији кредити (кинески, руски, азербејџански)

Због тога је данас највиши патриотски налог бескомпромисна борба против овога, како би то рекао мој пријатељ Ђорђе Вукадиновић, „штеточинског режима“. Или си против тог режима или си за њега. Трећа опција више не постоји. „Нешто између“ је саучесништво.

Очигледно је да је од случаја Мишковић, па до данас, за ову власт борба против корупције само пропагандно средство без садржаја и намере да се заиста спроведе. Последице су прво биле изгубљене десетине милиона евра, као у случају Мишковић

Када готово преполовите цензус и опет га не пређе нико од какаве-такве опозиције, то онда више није – или није само – проблем те опозиције, него и симптом увелико урушеног политичког система. Вучић то, наравно, веома добро зна, иако то, разуме се, никада неће признати

Да је неко у Вашингтону или Бриселу радио „фоторобот“ (identikit, phantombild, portrait-robot) атлантистички идеалног премијера Србије, нацртао би управо Ану Брнабић. И баш њу је Вучић изабрао за премијера. Лепо.

Са мном се, што би рекао професор Ломпар, не морате сложити, али ћу се увек борити за вашу слободу да изнесете своје мишљeње. Стога позивам јавне личности уверене да је Радован Караџић који труне окован хашком пресудом заиста ратни злочинац, на сучељавање мишљења

Индикативно је, такође, што је за све радове са каменом на Железничкој станици у Новом Саду, од почетка до краја, био ангажован Деко тим из Бешке, фирма која до тада практично није имала никаквог искуства у тим пословима.

Џаба се гордимо укидањем робовласништва и феудализма, ако затварамо очи пред поробљавањем и обесправљивањем наших суграђана у савременој Србији – како на Космету, тако и другде. Најзад, џаба јадикујемо како су нам „турски султан, руски цар, и аустријски кајзер укинули најпрогресивнији устав у Европи“, ако данас ћутке допуштамо да нам Устав и законе пишу страни амбасадори, НВО активисти, и корпоративни лобисти

Премда су јој уста пуна поштовања закона, аутоколонијална српска јавност не увиђа да су управо потчињавајући и десуверенизујући закони глобализације општеважећи за све земље капиталистичке периферије.