Sve je počelo time što ovoga puta ni jedna partija ili pokret nisu samozadovoljno i gordo požurili da baš oni budu prvi koji će uputiti poziv drugima na saradnju. Kako je to ranije bio slučaj, kada su bile manje iskusne i manje pravoslavne, sve partije su žurile da baš one pošalju taj prvi poziv i da ga, neizostavno, objave preko svih novina.

Sudbina braće Drobac jeste metafora položaja srpske zajednice u Hrvatskoj i odnosa hrvatske javnosti prema slučajevima očigledne nacionalne diskriminacije. Kakva se poruka šalje preostalim Srbima u Hrvatskoj ovakvim ponašanjem premijerke?

Demokratska stranka se nakon velikih unutrašnjih sukoba orijentisala da bude jasno određena kao jedina jasno profilisana opozicija SNS-a i težnji Aleksandra Vučića i da uvede neku vrstu preobraćeničkog apsolutizma i sve izraženijeg ličnog oblika vladavine.

Sva ova konfuzija oko potapanja južnokorejskog patrolonog broda jasno upućuje na zataškavanje osim ukoliko jato ptica nije svoj ubojiti arsenal dopunilo protivbrodskim projektilima.

Ono što najviše boli je činjenica da mu sramotu nude i skoro sve njegove vođe! Zato je sloboda, i svaki san o njoj, po prvi put tako daleko. Biraće narod-rob ono što nema, i za čim žudi. Biraće nadu da bar malo živi bolje.

Društvena korist informacije o ljutnji holandskih homoseksualaca dobija na značaju u danima kada Skupština Srbije usvaja deklaraciju o Srebrenici. Reakcija "Pink armija" još jedan je primer kako sa "slučajem Srebrenica" ima bilo kakvu vezu.

Ma koliko za sebe mislili da smo evolutivno napredni, borba za vlast u našoj vrsti odvija se istom žestinom. Borimo se za vlast nekada kao životinje – agresijom i fizičkim obračunom, a nekada civilizovano – glasanjem na izborima. Metod je različit, ali je suština borbe ista: steći vlast. A vlast je najveći afrodizijak. Stoga su muškarci opsednuti njome.

Strategija za sever, ona prava, a ne ona koju su nam dali da čitamo, nije, niti će u skorije vreme biti odbačena zato što se na njoj radilo jedanaest godina, od dana kada je pala prva bomba na tadašnju Jugoslaviju, i u nju je previše zemalja previše uložilo.

Suština je jasna i, čini mi se, očigledna. Hoće li se ili neće pokušati objedinjavanje onih koji vide da država srlja u provaliju i spremni su na saradnju i kompromise da bi se nesreća izbegla ili ublažila. Ili će se, pak, sve utopiti u kaljuzi iracionalnosti, inata i kratkovidog politikantstva.

Demokratska stranka je postala samoodržavajuća mašina sa vojskom međuzavisnih ljudi, živ organizam, koji je toliko narastao da jednostavno ne sme da pukne, jer će sa njim pući i jedan veliki deo Srbije