Наравно да су потребна извињења, али извињења морају бити обострана. Инсистирати на томе да Србија треба да се извини, а истовремено један масакр славити као дан тобожње победе, само по себи представља неморалан чин који заслужује сваку осуду.

Један значајан део наше политичке елите после октобарских промена, неки из наивности, други из личних интереса, а трећи из лакоумности и незнања, био је фасциниран Вашингтоном, Бриселом, Берлином, Лондоном, па и Москвом.

Питање за ДСС: докле ће оваквим јастребовима ДС-а супротстављати стерилне метузалеме из својих салона? Где су Бакарец, Борко Илић, Александар Поповић? Ако је ДСС стварно постао ово што се да видети из њихових килавих „протеста против сепаратистичког статута“, да ми ипак потражимо неког новог за следеће изборе?

Можда се у случајевима господе Дачића и Вучића ради о чистој религијској спознаји? Из историје и религије су познати такви примери.

У жељи да „не спутавају“ децу, родитељи им ускраћују неопходно „уљуђивање“ и остављају их у полудивљем стању. А из тог полудивљег стања лако произилазе и ситуације као што су физички напади на сопствене родитеље.

Шта се онда може учинити? Може се напросто устати од стола и саопштити партнеру да више у тој и таквој игри не учествујемо! Једна је реченица, то јест чврста и резолутна одлука довољна да се изађе из кошмара вечитог понављања и рециклирања притисака, уцена, условљавања и отимања.

Оперисана од навике да становништву појашњава зашто ради то што ради, а не оно што би било логичније да ради, власт у Србији жестоко профитира на томе што нема директних преноса процеса пред Међународним судом правде.

Он само драми и покушава да изазове опште сажаљење, ето. Али овај народ се још ни бившем председнику није сажалио, а од његове трагичне смрти у заробљеништву је прошло већ 7 година.

Успешна борба властодржаца у Србији за или против територијалог интегритета Србије се наставља изјавом да ће по доношењу мишљења МСП тражити од Генералне скупштине УН тумачење мишљења. Потом ће од МСП тражити мишљење о тумачењу, затим тумачење о мишљењу тумачења и тако даље.

Суђење у Макси процесу одржано је у судници у бункеру, који је имао чак и противваздушну одбрану. Такође, у великој опасности налазио се и главни сведок Томазо Бушета. То најбоље показује податак да су пре суђења убијена његова два сина, зет и други бројни чланови његове породице.