Јула прошле године је требало да се одржи састанак Извршног одбора ФИФА на којем је поново требало да се дозволи репрезентацији Косова да игра пријатељске утакмице, али је одложен за 27. и 28. септембар. Нова-стара одлука није донета ни у септембру, већ 14. децембра у Токију.

Чиста идила, слобода кретања обезбеђена је вероватно за активисте „Хелсиншког сафарија“ који нам ситуацију на Косову представљају као велико Потемкиново село. Зашто се на то њихово безбедно Косово није вратио већи број прогнаних Срба?

Тежња НАТО да силом изврши прерасподелу енергетских и других природних богатстава, да стави под контролу геополитички важне територије и комуникације, да наметне силу изнад права, није прихватљива и природно је што изазива осуду и све снажнији отпор у свету.

Данима, недељама, месецима, медији су од мескичког грипа марљиво и систематаски правили страх и трепет. Остављен у недоумици да ли се ради о библијској куги или мало тежој кијавици, човек се по правилу приклања оној страшнијој верзији. Ђаво не спава...

Кога брига за злоупотребу државне функције зарад стицања материјалне користи и брукање државе и народа, које цену нема? Како су Франкфуртске вести писале, нико из Владе није упознат с акцијом њеног функционера Влајковића.

Сада исти ти људи, који схвативши да утицај ДСС-а вртоглаво пада, налазе нове газде и организујући оваква „дешавања“ заправо раде у корист ДС-а, а на штету националне опције и грађана Србије. Дакле, ако Главни одбор ДСС-а не ступи у контакт са бирачима - после првих избора моћи ће да затвори дућан.

Имамо ли памети и снаге да се окупимо а да не питамо одакле средства и ко ће то да плати (јер чим почне прича о новцу, само је питање тренутка кад ће се Србљи похватати за вратове) па да упитамо режим ко их је и када овластио да нас срамоте и поклањају оно што није њихово?

За Србе, пад Берлинског зида је шлагворт за острашћене и силеџијске санкције, правно насиље комадања две бивше Југославије и једне актуелне Србије, као и за две ратне кампање НАТО које су однеле хиљаде живота нашем народу. Када то имамо на уму, питам још једном: шта ми то славимо? и за чији грош се радујемо?

Мислим да поводом овог чланка треба поставити још два питања – прво, актуелно питање, коме се заправо Дачић обраћа и зашто му је потребан један овакав текст и друго, шта нам садржај чланка казује о политичкој елити чији је Дачић истакнути представник?

У шаховској партији где Руси и Американци вуку потезе, балкански пион се белима нуди, а игра за црне. Партија се одвија на гасно-нафтној табли. Ометајући „Јужни ток“, амерички играч уситњава Србију и укрупњава Босну, (једно од чворишта гаса је предвиђено да буде у РС), а пиона гура према НАТО минском пољу.