Садашња влада и преговарачи, међутим, уместо да се и даље држе ових принципа и Резолуције 1244, да се евентуално понуди целом Косову и Метохији у оквиру Србије статус сличан Јужном Тиролу, одрекли су их се и прихваћен је тзв. бриселски споразум.

Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици. Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине.

Сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, Шешељевог апологете, министра који је добио, практично бесплатно, у власништво, огроман намештен стан док су овде падале бомбе. Сећамо се овог човека који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом.

Вест да ћемо у некој од наредних сезона Ф1 највероватније видети и српски тим звучи готово невероватно. Само, чини се да би  Србија, како би стигла на циљ, ипак морала да ускоро стане у пит стоп, како би макар заменила излизане и истрошене пнеуматике!

У Вучићевом случају је очито дошло до неке врста позитивне повратне спреге у којој му је моћ коју је вешто стекао током прошлогодишњег постизборног расплета помогла да значајно повећа личну популарност, а онда је та популарност постала додатни елемент у једначини моћи – што му додатно повећава популарност – и тако у круг. 

Јошка Броз и његова КП утопиће се у масу сличних, пошто овде, нажалост, никада није спроведена лустрација. Али, не она  која би се односила на режим Слободана Милошевића. Лустрација која је овој земљи још потребнија јесте она која би почистила са јавне сцене и оне који су се огрешили у режиму Јосипа Броза Тита.

Нови Стратешки водич за одбрану Обамине администрације представља први корак у прилагођавању Вашингтона крајупериода шездесетогодишње доминације која је почела 1945.

Док српски министри најављују државну помоћ италијанској ауто индустрији, владе широм света окрећу се прокаженом економском национализму како би своје грађане заштитиле од последица светске економске кризе.

У последњем случају, у контексту норми и праксе у међународном праву и међународним односима, политику Кине у сиријском питању ваља посматрати на уму држећи како декларисан пренос тежишта америчког деловања на Пацифик.

И тако се међу војвођанским Србима појавила идеја да су они Војвођани, а не Срби. Симболички капитал нуди неопходну материјализацију једног, заправо немогуће сиромашног “идентитета”.