Али најзанимљивије од свега је недостатак већих реаговања на његову формулацију и помен ,,клечања'', чиме је сам наметнуо поређење са Брантом. Србија ни у једном историјском моменту није личила на Немачку Трећег Рајха, и свако такво поређење је крајње злонамерно, а пристајање на такво поређење је или глупо или политички неписмено.

Представници државних органа РС заједничком изјавом упозоравају да је крајње време да се прекине с правним насиљем које над РС проводе тзв. високи представници, за које је речено да су већ дуго „извор проблема, а не рјешења у БиХ“.

Апатија и дефетизам грађана Србије толико су се раширили да је „гађење“ и бежање од проблема Косова постало својеврстан тренд, а изјаве типа „мука ми је више од Косова“, које би до 2008. изазвале згражавање и осуду већине људи, сада су постале сасвим легитимне и разумљиве.

Теофил Панчић примећује како је све то проистекло из идентичног миљеа: сплитски градоначелник и његови београдски пандани за Панчића су производи "специјалног васпитања" које је карактеристично за ово поднебље (а које спроводи, између осталих, и овај сајт, односно ми НСП мислиоци).

Све и када би Срби желели да послушају владу Србије да прихвате оно што је она обећала у Бриселу, то је немогуће спровести без тешких ломова, чак и унутар породица. Из ове накарадне одлуке владе, рађа се мноштво животних проблема. 

Не ради се само о поновном увођењу спискова клерофашиста и "опасних десничара", како медији и НВО именују конзервативце и патријархални део Србије, већ о најавама непрецизно срочених мера хапшења, нових "сабљи", гвоздених метли и "голих отока" за политичке неистомишљенике.

Зато ово није само акт непотребне и добровољне капитулације, него и једног бесмисленог самопонижења, односно, нека врста велеиздаје. Чин због којег ће ова генерација Срба одгововарати и стидети се и пред прецима и пред потомцима.

Најпре, чудно је да МУП ту своју успешну акцију проналажења ових реквизита није документовао ниједним снимком. За њих је био ускраћен чак и свевидећи и свезнајући Б92, па и наш јавни сервис, односно право да не знамо ништа.

Русија је држава која се у међународној политици води сопственим интересима, што се иначе и подразумева у међународним односима, иако би многи у Србији желели да није тако.

Што је најтужније, Србија није никакав изузетак. Напротив, све државе света имају исти проблем: и либерална Америка, и конзервативни Иран, и пробуђена Русија, и уједињена Европа... Свуда постоје силеџије, дивљаци, агресивци. Јер, човечанство још није нашло лек за насилну црту хомо сапиенса.