Није спорно да је требало одати дужну почаст совјетској/руској војсци за допринос у борби за Београд, нити ико овде негира да су тог октобра отерани Немци – али онда треба (про)славити управо то ("Протеривање Немаца 1944") а не оно што смо добили касније.

За инжењера не би требало да постоји немогуће, маштовитост и прилагодљивост су нека од врлина и лепота тог занимања, и један од разлога због којих њихова дела изазивају дивљење. Све је могуће направити, само ако постоји политичка воља, јер су политичари наручиоци посла.

Занимљиво је и то што председник Атлантског савета, Владан Живуловић, чак сматра да је руски предлог “дестабилизујући”, што такође може да буде тачно – али питање је за кога: за Европу или за НАТО-ОТАН?

Најзад је одлуком Европског савета показано да се Србија и даље сматра непоузданим партнером и паријом који мора бити под посебном паском и сталним старатељством. Али је оваквим ставом европских званичника створена јединствена прилика да се коначно крене у разградњу косовског мита.

Уступци Србије у Бриселском споразуму могу се различито оцењивати (од компромиса до капитулације), али једно је неспорно: Србија је, иако са задоцњењем, између Косова и ЕУ, изабрала ЕУ.

„Србијанка, Србијанка, три љубави своје има“ певала је „њихова а наша“ Северина. Неки су је прогласили „јадном“ и „проданом душом“, некима се „желудац окренија“, неки би да јој одузму држављанство, а неки би да је усвоје као српску снајку.

Да ствар буде гора, држава фантастично добро подржава повериоце; било да су то банке, јавна предузећа, или пак она сама, без иоле обзира да ли су дугови грађана последица зеленашења тих истих поверилаца, или просто недисциплине грађана. Организовани су читави тимови утеривача дугова, које финије називамо извршитељима.

Србија наставља да буде држава у којој владају двоструки стандарди према патриотским, са једне стране, и другим невладиним организацијама, са друге стране. Непрестано се проширују кругови обрачуна са неистомишљеницима и покушава довести у питање свака тачка слободног мишљења и деловања.

Део Србије – Косово и Метохија - је окупиран, а други, већи део је у полувазалном положају. То је та стварност. Стварност је, такође, разуме се да агресија НАТО пакта, нити је могла, нити је решила било какав проблем на Балкану. Четрнаест година после, Балкан је једнако нестабилан.