У сукобу непоколебљивост власти у Србији у одбрани хрватских интереса и непоколебљивости српских ратних и војних инвалида у одбрани српских интереса, победили су борци и инвалиди. Наиме, власт у Србији одустала је од постављања „обележија“.

Медијски поглед на сусрет Путина и Николића је међутим био сасвим другачији. О разговору два председника највеће агенције су просто написале неколико информативних реченица о договорима, или како су прекинули преговоре да би честитали имендан руском Патријарху

Друго, до отказивања „посете“ Хрвата је дошло јер наводно полиција није сигурна да ли им може гарантовати безбедност?! У овој земљи полиција годинама уназад не може да гарантује безбедност ни сама себи јер не ради по закону, него по вољи политичара.

После „свођења рачуна“ са Србијом и стабилизовања „државе Косово“, преостаје Република Српска као следећи „реметилачки фактор“ који стоји на путу учлањења БиХ у НАТО.

Значи – нема више заљубљених принцеза, храбрих витезова и осталих пропагандних сценарија због којих индоктринирани клинци израстају у окореле хетеросексуалце склоне да хомосексуалност сматрају за не тако „магичну и специјалну“.

Зато нас, чак и без Косова, иста она (европска) логика која је довела до бриселске ампутације без анестезије, наводно у име „европске будућности“, може удаљити и од демократије и од замишљене Европе и од бољег живота.

Из овог саопштења може се закључити да су ухапшени поново доказали своју довитљивост, јер су, поред тога што су фарбали камење,у свом злочиначком науму пришивали и фантомке на дуксеве, тако се припремајући за рушење демократског поретка и српске „социјално одговорне Владе“.

За разлику од одлучне Владине политике да се Бриселски споразум мора спровести по сваку цену, неке опозиционе странке у Србији и невладине организације су инсистирале на томе да споразум представља издају српских националних интереса и нарушавање уставног поретка. 

Интересантан је још један парадокс, организације као што су Пешчаник и остале које се диче залагањем за одбрану људских права, дијалога и толеранције тако олако захтевају забрањивање других политичких организација.

Неки од споменутих Срба живе у заблуди да су наше институције нефункционалне и неодговорне, па да се све ово дешава због јавашлука у њима. Нажалост, то није случај, јер су те институције изузетно ефикасне када то треба да буду, али скоро никад када се ради о правима већинског народа у Србији.