Spoljna politika je sad, kao, podignuta na veoma visok nivo razmišljanja, zato što su u njoj neškolovani ljudi, partijski aparat je u spoljnoj politici, ljudi koji su ikad nešto napisali protiv Srbije ili protiv Slobodana Miloševića odmah su postali ambasadori...

Da li će sneg i hladno vreme okončati proteste, ili će ih preseliti u javne zgrade? Koliko dugo će lokalne vlasti, vašingtonske dodvorice, ignorisati očigledne signale da stanovništvo ispoljava nedostatak bilo kakvog poverenja u vladu?

Ako DSS i radikali žele da prekinu pregovore sa Evropskom unijom i da to bude platforma o budućnosti zemlje, to bi naravno bilo u suprotnosti sa principima na kojima je formirana dosadašnja vlada. Demokratska stranka sigurno neće sprovoditi takvu politiku ni u Vladi niti u bilo kojoj instituciji.

I sve bi, naravno, bilo već viđeno, normalno, obično i logično, a svako dodatno pitanje suvišno, da se ne radi o zakonu koji se bavi novcem, i to ne bilo čijim, već onom koji pripada građanima Srbije. A kada je o novcu reč, godine opasnog življenja su nas naučile da s tom stvari treba biti oprezan.

Nedoslednost se nastavlja i u primeni Dejtonskog sporazuma, barem kada je odnos prema Međunarodnom sudu u Hagu u pitanju, što će se na bizaran način na kraju Slobodanu Miloševiću vratiti kao bumerang.

Ništa lakše od toga da se postane evroskeptik: EU prenormiranost kao da nudi svakome po nešto što ga može odbiti. Ako vas ne brine to što jabuka koju jedete zbog nepravilnog oblika nosi etiketu "proizvod namenjen preradi", možda vam se ne sviđa mogućnost da kajmak iz jestive upotrebe ode u rurarnu legendu?

Stvaranje SNS dovelo je do toga da u sazivu Skupštine iz 2012. godine opcija „EU ima alternativu“ ostane sa samo 21 poslanikom, a opcija „EU nema alternativu“ stigne do broja od čak 229 poslanika.

Da li je sada, posle svih tih svedoka – od kojih je nekolicina kasnije ubijena, pod nikad razjašnjenim okolnostima – Đukanović bliži robiji nego pre dvadesetak godina kada je, kao "mlad i lijep", stvarao sopstvenu piramidu moći.

Na osnovu svega, mišljenja sam da je agresija NATO protiv Srvbije i Crne Gore (SRJ) 1999. označila početak „kontrolisanog“ trećeg svetskog rata „niskog intenziteta“ čiji je strateški cilj preraspodela prirodnih bogatstava na planeti, pre svega, nafte i gasa, ali i strateških minerala. 

Po procenama ekonomista, za 5000 evra je moguće otvoriti jedno radno mesto. Za 1.800.000 evra bilo je moguće otvoriti 360 radnih mesta. Činjenica da i nije neka brojka, ali je zaista veliki luksuz potrošiti skoro 2 miliona evra na radničko-sportske igre.