Apatija i defetizam građana Srbije toliko su se raširili da je „gađenje“ i bežanje od problema Kosova postalo svojevrstan trend, a izjave tipa „muka mi je više od Kosova“, koje bi do 2008. izazvale zgražavanje i osudu većine ljudi, sada su postale sasvim legitimne i razumljive.

Zbog čega je mnogim srpskim medijima zanimljivija eventualna neskromnost srpskih vladika, nego eventualno nepoštenje srpskih političara, verovatno je najvažnija dilema "krhke srpske demokratije", kako haotičnom stanju u državi već predugo tepamo.

Sve i kada bi Srbi želeli da poslušaju vladu Srbije da prihvate ono što je ona obećala u Briselu, to je nemoguće sprovesti bez teških lomova, čak i unutar porodica. Iz ove nakaradne odluke vlade, rađa se mnoštvo životnih problema. 

Ne, to nikako ne možemo dozvoliti, da naša zlata padnu u depresiju. Nema para? Ma, ne može da nema! "Da bih ispunila želje svog sina moraću da uzmem kredit", ispoveda se jedna mama, čije dete, bar dok majka uspeva da žonglira ratama i otplatama, može da se nada kakvoj-takvoj psihičkoj stabilnosti.

Zato ovo nije samo akt nepotrebne i dobrovoljne kapitulacije, nego i jednog besmislenog samoponiženja, odnosno, neka vrsta veleizdaje. Čin zbog kojeg će ova generacija Srba odgovovarati i stideti se i pred precima i pred potomcima.

Ono što dilemi oko akcija daje nesvakidašnju specifičnu težinu jeste to što je isključiva. Jer, ovde ne mogu da se primene tradicionalni recepti tipa "i Kosovo i Evropa". Ne, ovde morate da donesete odluku koja isključuje jednu od dve mogućnosti. Ne možete uzeti i 800 evra od brokerske kuće i 1.000 evra od države.

Rusija je država koja se u međunarodnoj politici vodi sopstvenim interesima, što se inače i podrazumeva u međunarodnim odnosima, iako bi mnogi u Srbiji želeli da nije tako.

Neki zapadni analitičari su to već saželi u zaključku da je sporazumom iz Brisela „izvršena reintegracija severa u ustavni i pravni poredak Republike Kosovo“. Tekstom iz Brisela pripadnici srpskog naroda postaju pripadnici „srpske zajednice“, odnosno, srpske nacionalne manjine i državljani „Republike Kosovo“.

Izbirljiv pogotovo ne može da bude neko ko, poput Svetislava Basare, ima neuobičajeno raskošan koalicioni kapacitet za jednog pisca – čovek je, u proteklih petnaestak ili malo više godina, koliko moje sećanje seže, bio aktivista DSS, DHSS, DS i na kraju opet DHSS.