Очигледно је да се ова групација привредника-политичара не бави само економским проблемима већ су они и одлучујући фактор у доношењу политичких одлука: састављању постизборних коалиција, одређивању повољног тренутка за одржавање избора, финансирању странака и контроли медија.

На основу свега, мишљења сам да је агресија НАТО против Срвбије и Црне Горе (СРЈ) 1999. означила почетак „контролисаног“ трећег светског рата „ниског интензитета“ чији је стратешки циљ прерасподела природних богатстава на планети, пре свега, нафте и гаса, али и стратешких минерала. 

Није ли наивно веровање да ће просечан српски гласач прогутати визе уместо хлеба и Томислава Николића у европском руху? Изгледа да није – тешко памтимо, лако заборављамо, сужене су нам могућности, а и овде се брзо смркава. 

У најгорем сценарију, за пет година појавиће се неки популиста са кечетом и планом о уједињеним Албанцима као хегемонима Балкана. Тај домино ефекат срушиће цео Балкан. Али, то већ није српска одговорност.

Можда Папандреу покушава да изнуди још уступака од Француске и Немачке. У том случају могао би да се врати у Атину и каже да је погодио још бољу понуду. Али није изгледно да су Француска и Немачка расположене за ценкање са изнуђивачем.

На истом трагу, недавно је Весна Пешић подигла прашину у јавности експлицитном подршком Дачићу, идући чак дотле да „човека из Житорађе“ егзалтирано пореди са Черчилом и Де Голом?! 

Судећи по изводима из књиге, Ана Ди Лељо буквално отима комплетан косовски мит из српске баштине и премешта га у ширу балканску и ужу албанску. Чак је и Муратов убица Милош Обилић представљен као албански витез Милош Копилик!

Да предизборна кампања не буде монотона, потрудио се и лидер Либерално-демократске партије Владимир Жириновски који ће бити и председнички кандидат. Он је на једној седници Доњег дома парламента током октобра направио само њему својствен шоу.

Циљ актуелне владе је, да парафразирамо Вучића, војна неутралност и политичко опредељење за чланство у ЕУ. Изгледа да ни за ову власт та фамозна Европска унија нема алтернативу. Међутим, ниједна од новопримљених држава у ЕУ то није постигла а да претходно није постала чланица НАТО пакта.

Ако се новинар суздржава како не би "поткопао шансе" неке странке, онда он више није новинар. Његов посао више није извештавање, него пропаганда. Оног момента кад су пристали да ћуте зарад добра ЛДП, изгубили су сваки професионални кредибилитет.