Начин на који државе одређују обим забрана слободе говора у својим унутрашњим кривичним правима јасно говори о вредносном устројству које оне следе. Разлика између тих приступа може да укаже на разлику коју поједина друштва придају достојанству друштвених група...

Већи део полиције ја на нашој страни, али због притисака режима и страха од одмазде, они засад још извршавају срамни задатак. Надам се не још дуго, а уколико дође до хапшења, можемо рачунати на помоћ великог броја јавних личности и интелектуалаца.

У Србији има више него довољно способних људи да воде државу ка правом путу, оном који ће доносити корист свим грађанима Србије. Они морају да изађу из стидљиве свакодневне монотоније и буду храбри да чине изванредна дела! Имамо алтернативу, имамо снагу, треба нам воља!

Нeтрпељивост према режиму ће после ових догађаја бити још већа. Режим је 10. октобра себи пуцао у ногу и сада је дефинитивно обележен као режим који подстиче настраности и парафилије.

И не заборавимо да када су својевремено ти исти, или њима слични „хулигани“ (са без наводника) кевтали на полицију, бацали каменице, лупали излоге и јуришали на савезну скупштину то било третирано као израз њихове високе „демократске свести“. Тада су то била „наша деца“, „хероји 5. октобра“.

Колико год се десница упирала да покаже ко све стоји "иза" ове акције, то никако не може бити аргумент против те акције. Хомосексуалци треба да имају одређена права, пре свега да не буду понижавани и прогањани само зато што су хомосексуалци.

Тог истог 10. октобра 2010. године исти они властодржачки органи који су организовали и обезбеђивали први карневал у Београду по угледу на Рио де Жанеиро су словом писане одлуке забранили свенационални и свеграђански скуп у србијанској провинцији Рашкој.

Без амбиција да ово буде набрајање, јасно је да са оваквим грешкама ДОС није био дорастао задатку разградње система који је персонификовао Милошевић. Напротив, тешко је оспорити утисак да је систем „жртвовао фигуру“ и наставио несметано да траје.

И даље ће се стварати револт који ће једном морати да ескалира у нове сукобе. Немири који су се догодили показали су да је режим у спору са народом. Још су Турци знали да „отпусте мало узде“, када схвате да је народу дозлогрдило. Ништа нисмо научили – ни у победама, ни у поразима.

Убеђен сам да ће референдум у садашњим чланицама ЕУ о том питању довести до негативног резултата по Турску. Вреди наставити са улагањем у добре односе са Турском, али њено чланство у ЕУ је неразумно. Немојмо пустити турског Тројанског коња унутра.