Мислим да у Србији полако сазрева тренутак, да се покрене озбиљна дебата о томе да ли вреди улагати националну енергију у правцу европских интеграција.Све чешћа су преиспитивања о сврсисходности уласка у организацију која је изгубила политички компас.

Нема велике разлике у њиховим политичким порукама. То су „Европа“, „бољи живот“, „сарадња са суседима“, „борба против криминала и корупције“… Николић је обећао да неће мењати статут и смањивати надлежности Војводине. Све у свему, има неких разлика у нијансама, али су се у основним ставовима веома приближили.   

Важно је лансирати подесну политичку мантру и онда је бесомучно котрљати докле год производи одређени политички привид, а при томе доноси и проценат гласова довољан да се преживи на политичкој сцени и тражи нови партнер за следећу владајућу коалицију.

И Шошкићева биографија одсликава стручњака који вероватно нема намеру да много таласа, а јавности је одмах стављено до знања да би било боље да се на том положају нађе неко ко не би правио проблеме, па макар и незнатне, као што је то чинио Јелашић.

Резолуција о Сребреници само условно има политичку функцију. Њена права сврха је „едукативна.” Она је у првом реду била замишљена, и то са „геноцидом” као неопходним саставним делом и нормативним стожером.

Сам Коштуница се одрече политичке вечитости кад сможе снаге да врати мандат народу, али је могуће да  неки око њега, повероваше 2006. да ће им Шекспирова вечито јести из руке.

Аутор позива на историјски договор о трајном уједињењу покрајина Србије и Војводине у Савезну Републику Србију. Берисављевић апелује на промену стања колективне политичке свести, пре свега српског народа, како би се приступило радикалним уставним реформама

Немојмо да се питамо шта ова декларација доноси нама. То је јасно као дан. Али јесмо ли размислили шта ова декларација доноси њима? Не, не мислим на жртве и породице сребреничког покоља. Мислим на оне који су декларацију тражили.

Компрадори су, у 19. веку, били Кинези који су помагали страним трговцима у освајању и експлоатацији кинеског тржишта. Али, злу репутацију компрадори су стекли првенствено зато што је главни артикал који су Кинезима препродавали био – опијум.

Да ли је могуће да САД стварно мисле да је неко у стању да покраде 6.500.000 гласова,  а да љути противник није у стању да укаже доказима на крађу таквог обима? Оно у чему САД греше, јесте процена да би хистеријом око изборне крађе могли да омекшају став Русије. Зато је и дошло до сусрета Медведев-Ахмединеџад.