Можда више него икада раније, Емир Кустурица нашао се у том интервјуу у истој оној ситуацији у којој се налази Србија, земља коју је одабрао за своју домовину. И Србија, попут Кустурице, свако мало мора да појашњава због чега је пила виски са Милошевићем и зашто је певала Радовану Караџићу.

Човек чија репутација ни после 30 година у новинарству не само да није нарушена, него је чак и нарасла, последње је што нека власт жели у свом затвору. А ова наша је једног таквог сместила управо тамо. Што пре увиде размере своје кабадахијске непромишљености, боље за Качкета.

Тога дана, међу 120 закона које је усвојила српска скупштина, наћи ће се и Закон о потврђивању споразума о приступању Србије у НАТО. Опозиција ће да изрази негодовање што је једна таква одлука донесена супротно вољи народа. Али, о томе, наравно, нећемо имати прилике да ишта чујемо у ТВ Дневнику РТС.

Када председник Републике у исто време наступа као министар спољних и унутрашњих послова, председник владе и на крају као председник владајуће странке, онда долази до губљења демократске супстанце.

Спаљивати америчку амбасаду је мање-више оправдано, а бацати пивске флаше на Грчку је већ дело које се карактерише као међународни тероризам. Грчка амбасада је очито "страдала" у мало погрешном тренутку за осумњичене. 

Уосталом, зашто онима који су били немачки савезници, да дајемо да се позивају на нашу антифашистичку традицију, промовишући интересе својих новопечених држава, насталих на основу етничког чишћења, па и геноцида извршеног над српским народом.

Председник Црвене звезде нашао се на удару републичког јавног тужиоца због дуксерице, најнормалније купљене у легалној продавници, чији натпис, мада незавршен као мисаона целина, представља непорециву астрономску логичност. И ништа више!

Како то да се одређени ставови сматрају с једне стране толико опасним и утицајним да их треба потиснути и забранити, а са друге недовољно озбиљним да би се са њима полемисало? Парадигматичан је пример организација попут Националног строја или Образа. 

Поједине афере јесу откриване захваљујући „Куриру“, али питање је зашто, када и у чијем интересу. Свакако не у интересу читалаца и јавности, а да би се уочио став новина оваквог типа, не треба пратити само о чему пишу, већ о чему и о коме не пишу. Јадна је земља у којој „Курир“ раскринкава афере и постаје симбол слободне речи.