Mогу ли се затворити очи пред закулисним настојањима западних демократија да се „искупе“ пред Хитлером и његову агресију усмере „на Исток“? Платно историје није јефтина репродукција, која се може ретуширати.

Почетком XX века у Филаделфији је излазило десет дневних листова. Данас је Филаделфија град са великим шансама да “победи” на неславном конкурсу за “први велики амерички град без иједног дневног листа”.

Насупрот Бушовој администрацији, Обамин тим није започео бесмислене крсташке ратове, нити је изазвао значајну негативну реакцију против Америке. До сада, његови греси су углавном греси нечињења – али и ови могу веома скупо да коштају.

Могуће је да се Русија налази на самој ивици почетка свог заласка. Ако уопште постоји нека сила која би могла да очува макар некакву верзију Русије, она не мора да буде идентична Путину, али требало би да јако личи на оно што Путин представља.

Чини се да идеја народа Латинске Америке о слободи и независности од утицаја светских суперсила никада није била ближа свом остварењу и да је овај континент на добром путу да се коначно ослободи америчке хегемоније, која је за резултат имала на хиљаде жртава и стотине хиљада унесрећених.

Заједно са заједничким европским тржиштем у Бриселу су се изградиле и интересне групе и лобији који сежу преко државних граница. Међутим, једно европско грађанско друштво у демократском смислу могло би се изградити на путу који је прокрчила европска јавност.

Џон Оутс, баптистички свештеник, исковао је термин „радохоличар“, који су касније многи преузели као алузију на лошу страну претеране посвећености послу. Оутс је схватио да нешто није у реду са његовим начином живота, када је његов петогодишњи син затражио од њега да му закаже састанак како би га видео.

Такозвана „лисабонска одлука“ Савезног уставног суда у Карлсруеу значи да ће кључна питања из делатности и надлежности суверене националне државе, попут оних каква су питања рата и мира, буџет, казнено право, и убудуће остати под контролом националних уставних судова.

Постоји ли нека веза између Ахмадинеџада и Берлусконија? Па, зар није нечувено и бесмислено било какво поређење Ахмадинеџада са једним демократски изабраним западним вођом? Нажалост, није: та двојица су део истог глобалног процеса.

Превладао је осећај да ће одлазак Буша рашчистити пут ка противљењима иницијативама САД. Обама мисли да ће друге земље поступити како он жели само зато што је пријатељски настројен и што није Буш. Шест месеци касније, сасвим је јасно колико је та претпоставка погрешна.