Присетите се безбројних позива декама, бакама мамама и татама да гласају како им деца кажу. Све за бољу будућност деце, јер деца боље разумеју и схватају време у коме живе и на који начин да достигну европски сан у сопственој земљи. И поче притисак старије и баш старе да слушају своју голобраду децу.

„Реформа медија“ коју је председник Борис Тадић у победничкој ноћи отворено промовисао речима да су  кампању сви пратили фер сем оних „дивних“ штампаних медија „блиских неонацизму“, показује онеспокојавајуће резултате. У најутицајнијим медијима све је мање простора за критичку реч.

Када је, пре неколико година, почео рат Курира и неких других штампаних медија са министром Млађаном Динкићем, али и неким другим највишим функционерима у Србији, сасвим је било јасно да ће жртава бити на све стране. Тако смо дошли до данашњег Дана Д. Од исхода гласања страхују сви.

Када дође време да се обавесте гледаоци РТ Војводине о сутрашњем времену, на екрану се прикаже карта Војводине са називима већих градова и анимираном кишом или сунцем. Киша пада само до Саве и Дунава а сунце сија само изнад Фрушке горе.

Оно што се ових дана дешава могло би, такође, да се доведе и у везу са скретањем пажње са процеса децентрализације на Косову, у чему су многи Срби са Косова видели своју једину шансу за останак.

Предлог закона о информисању представља корак више по својим репресивним одредницама. Шта ако се испостави да је попут Вучићевог закона информисању, за који многи сматрају да је био „закон о Дневном телеграфу“, овај нови буде „закон о Куриру“?

Ствар је тако постављена да се Србија док „граби“ ка ЕУ, а пошто се зна да неће тек тако признати нову државу, константно суочава са наметнутом и „неизбежном стварношћу“. Сваки нови уговор који државу приближава Европи потписује се са Србијом без Косова и Метохије.

Уместо куповине времена, лоших компромиса и краткотрајног обезбеђивања подршке Влади, Предлог закона о изборима и овлашћењима националних савета треба изменити и ускладити са Уставом.

Активисти страначких подмладака не показују никакву иницијативу, смелост или утопистичку приврженост политичким идејама, што би морало да буде главно обележје младих људи. Уместо тог прометејског приступа политици добили смо клониране представнике страначких олигарха.

Добрица или Латинка - то није и не мора бити једини српски избор. Та дилема је лажна, као што је лажна и подела коју Друга Србија уноси у наше друштво. Не постоје две Србије. Постоји само Друга Србија, као иделошки бункер из кога се пуца на све што се напољу креће.