Предлог Закона представља један политички трактат, са циљем да се заговорници неонацистичких и фашистичких идеја и даље задрже у  фокусу јавности, а не озбиљну намеру да се донесе један закон којим би се извршила инкриминација понашања, или забрана рада неког удружења.

Капитализам, са аксиомом себичности која води ка општем добру, просто не важи кад је у питању колектив, нити важи кад је у питању сама супротност себичности, супротност као што је самоповређивање, саможртвовање, а никако самоусавршавање, брига о себи итд. Друга су мерила вредности у питању.

А онда је доласком светске економске кризе на Балкан постало извесно да ће обале хрватског приморја ове године остати пусте. ,,Рат је готов и не можемо мењати наше суседе. Срби су такође добри људи“ (?), рекао је власник неколико дубровачких хотела.

Мултикултурализам и „говор љубави“ ваљда налажу да славимо туђе злочине над нама. Хоће ли новосадска градска власт да сенима отоманских хорди подигне споменик на територији Војводине, у којој су масакрирали десет хиљада Сремаца?

Тужба постаје синоним за право, она га замењује у потпуности. Тужба је драгоцена вештина која на српском Дивљем западу замењује брзину на обарачу. Ко први потегне, тај је обично победник. Све што касније уследи, све то чили и губи се у вреви насловних страница. Ко први потегне, добија насловну страну. 

Какво ће бити гласање? Да ли ће председник Овада и судија Корома бити уз Србију као када су били против става већине да је МСП надлежан по тужби Хрватске? Да ли ће уз нас опет бити Скотников из Русије и Ши из Кине? И да ли ће бити изненађења да неко од судија гласа мимо става земље из које долази?

Док грађанин Димитријевић има право да не воли те хришћанске, традиционалне и пострадавше Србе, помоћник Димитријевић мора да научи да их цени. Макар толико да их не вређа својим неумесним коментарима и ставовима.

Бивши шеф Спољнополитичког одбора Сената САД у свакој етапи југословенског распада, и у Босни и на Косову, заговарао је увек исту политику бомбардовања Срба. Вашингтон ће од српских власти заузврат очекивати више “реализма” и “конструктивности” у односу на Косово и Босну и Херцеговину.

Странке су својим окошталим начином организовања постале превазиђени политички реликт и највећа сметња даљем развоју демократије у Србији. Довољно је само анализирати статуте наших странака и видети да су оне организоване као строго централизоване лидерске организације.