"Модернизација и децентрализација Србије", какву су прегли да изврше Пајтић и остали реформатори, за Цркву можда пре изгледа као рушење и упропаштавање онога што су поколења наших предака с муком стварала, него као реформа која поправља постојеће.

Председник Тадић нема ни приближно тако јаку позицију у својој странци како то широј јавности изгледа. Ако он допусти изгласавање Статута Војводине, очигледно антидржавног, антиуставног и антинационалног акта, показаће да заправо не контролише ситуацију.

Из Архиве НСПМ-а (31.05.2007)

Притисак је, наводно, био страшан – и Коштуница је први трепнуо. И, такорећи, преко ноћи остао без већег дела свог политичког утицаја и кредибилитета. Мање романтизована интерпретација вели да се Коштуница напросто преиграо, или сломио.

Можда је Војислав Коштуница, заправо, непрепознати јунак „Друге Србије“, која га је свe време критиковала и готово патолошки мрзела – и која му ту заслугу никада неће признати? А ни он се, сасвим сигурно, за то признање неће много отимати.

Данас нам је више него икада потребна та олако проћердана енергија самосвесног грађанина спремног да у друштву у коме харају сиромаштво, лицемерство и хипокризија брани принципе демократије и праведности, да се залаже за остваривање врлине у политици.

Било би фер од владе да барем призна да је кризом била затечена. Истовремено очување макроекономске стабилности уз унапређивање социјалног положаја грађана била је тешка мисија и без глобалне кризе, а сад је то немогућа мисија.

Ако се неко пита да ли је могуће да чак и међу војвођанским Србима (односно међу онима који су бар номинално Срби) може да постоји антисрпство и сецесионизам, нека само погледа интернет форум Слободна Војводина.

Од тренутка када је председник скупштине Оливер Дулић расписао председничке изборе, Коштуница и његово окружење као да су запали у неку врсту кошмара из којег се до данас нису повратили.

Чињеница да у години јубилеја - 20 година од пада комунизма у источној Европи - ми и даље рушимо комунизам, показује да нешто ипак дубоко антрополошки није у реду. И тај (нео)комунизам не осећамо тамо где би он био логичан и социјално прихватљив - у сфери „удруженог рада“.