Сасвим је логично да САД желе да изазову и подрже сецесију Војводине. У овом тренутку стекло се неколико околности које им иду на руку. Прво, у Србији је на свим нивоима једнообразна власт, власт ДС-а и њених сателита, власт председника Србије и председника те странке.

Очајнички, војвођански аутономаши су предузели "велики транспорт" ка централној Србији. Данас је тај подухват реално мотивисан политиком ометања Јужног тока, али ова мотивација може нестати ако дође до нагодбе руског и средњoевропског нафтно-гасног картела. 

Најгоре је да Косово буде фактички независно, а да га онда, као млински камен, прикаче на ногу и кажу „ви сте одговорни за њега, и док не хармонизујете односе, не можете да идете даље“.

Ако дозволимо да млади Срби запамте оно што желе Медлин Олбрајт, Хилари Клинотн, Ђерђ Сорош, онда ћемо убрзо имати много више сународника равнодушних према нашим националних интересима, па чак и убеђених да су они у постмодерно доба ирелевантни.

Поред економског привилеговања и политичке воље као «основе» легитимитета Статута, постоји још један аргумент против овог документа. Да ли иза овога стоји демократска већина у Војводини, али и у Србији? Не тиче се статут само грађана Војводине, већ и свих грађана Србије.

Није довољно политички уклонити Пајтића. Неопходно је уклонити читаву институционалну основу, која непрестано рађа аутономаштво и сецесионизам. Дакле, регионализовати и децентрализовати АПВ тако да од ње никада не може да се конструише некаква парадржава.

Предлогом статута предвиђено је стварање Развојне банке Војводине, што је стара етатистичка идеја Чанка и екипе. Не могу они да прихвате либерални концепт приватног банкарства, већ би се вратили у ону милу 1974. годину када је покрајинска власт држала покрајинске паре. 

Предлог Статута АПВ, не само што није у складу са Уставом и законима које регулишу питања националног и територијалног уређења и међународних односа земље, већ није у складу ни са највишим правним нормама земље које регулишу питање наплате и расподеле пореза.