Врхунац лицемерства је ипак у изјавама појединих министара да су они изузетно срећни и задовољни што је извештај Државне ревизорске институције угледао светлост дана и да је то снажна гаранција даље демократизације нашег политичког система.

Најтеже последице по образовање најављена рационализација ће оставити на селу, али, за то изгледа мало ко, односно нико не брине. Почетак процеса рационализације показао је сву неорганизованост и индолентност просветних власти.

Политичко руководство инсистира на укидању обавезног служења војног рока позивајући се на примере армија из окружења. Да би држава могла да рачуна на какво-такво очување територијалног интегритета и суверенитета, потребна јој је снажна и модерна армија.

Бавити се новинарством а негирати потребу за објективношћу представља негацију самог медијског деловања. Бити против свих тек онда када се изгуби и последња прилика за политичко удомљавање и етаблирање врхунац је хипокризије.

Коштуница је тек 2008. могао у пуном смислу да разуме Милошевићеве проблеме, а Тадић је тек сад изгледа почео да схвата Коштуницу. Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он умети боље. На истом путу налази се данас и Томислав Николић.

Иако је то тешко замислити, Обамина спољна политика би могла да буде још гора од спољне политике Бушове администрације. Он се поиграва  мишљу да би водећи принцип спољне политике САД требало да буде наметање поштовања према “људском достојанству” у свету.

Постоји нешто чудно у вези с европском манијом око једног црног америчког политичара, чак и кад сви знамо да је неки црни председник или премијер (да не помињемо чињеницу да је његово средње име Хусеин) још незамислива ствар у Европи.

Изазов за Обаму јесте тај што је све више и више питања и проблема ван контроле чак и најмоћније државе. Иако САД добро стоје према традиционалним мерилима моћи, та мерила све мање успевају да обухвате оно што дефинише светску политику.

Док стари режим броји своје последње дане, помаља се једна нова Бушова доктрина, коју треба задавити још у колевци. Као и изворна Бушова доктрина ова такође одбацује међународно право инсистирањем да САД имају природно право на прелазак међународних граница.

Штагод рекли за премијера Владимира Путина, председника Медведева и њихове сараднике, они су прорачунате и прагматичне вође. Њихова жеља је да Русији поврате величину и увећају њен утицај, посебно у непосредном окружењу.