Ако успе да се одржи у седлу и ако извуче адекватне поуке, уколико стабилизује финансијску ситуацију и буде у стању да реорганизује своје политичке и економске ресурсе, а што укључује и реално сагледавање пропуста у сопственој стратегији, тактици, администрацији и окружењу, Путин и Русија имају још увек добре шансе.

Сваки озбиљан скуп посвећен одбрани КиМ мора бити резултат темељне организације, јасно изражених захтева и мора бити сазван у право време јер једино тако се може зауставити очигледна намера А. Вучића да спроведе своју преузету обавезу да обезбеди признање независности тзв. косовске државе дајући Србима на КиМ невладину организацију садржану у формирању ЗСО

Без лажног оптимизма, ако узмемо у обзир просечну старост становника од 43,1 године, број пушача по глави становника (међу највећима у свету), загађење ваздуха, стање у болницама и генералну (не)информисаност становништва, Србија би морала да се припреми за кризу незапамћених размера

А где смо ту ми? Углавном нигде, где нам је и место. Актуелно лавирање и колебање власти око Јужног тока, као и признање „територијалног интегритета Украјине, са Кримом“, уз истовремено парадирање са и пред Путином, то најбоље показују.

Великој већини је потпуно јасно какве су се епохалне промене у савременом свету већ десиле али је, ипак, нејасно шта ће се даље дешавати и како ће се актуелна криза развијати. Извориште кризе је, јасно је, амбиција Америка и њених, пре свега, европских вазала да у губитку моћи задрже доминацију у свету, али је ипак нејасно шта би Запад могао даље да предузме. Мало је рационалних могућности. Јер, то је бес немоћи.

Уставне промене тичу се судства и јавног тужилаштва, а да ли су оне на боље или на горе теже је одговорити јер је за то потребно бар елементарно правничко знање. Како је тек изразита мањина грађана правнички образована (а и правници су супротстављених мишљења) треба покушати грађанима приближити суштину уставних измена о којима се изјашњавају и тако им бар мало са рамена скинути бреме неразумевања

У „Буђењу силе“ сукоб Светле и Тамне стране остаје пре свега на метафизичком нивоу, што се најбоље види у изузетно напетим и узбудљивим сценама коначног двобоја, који упадљиво одудара од спектакуларних и вратоломних кореографија Анакина, Јоде или Дукуа из нове трилогије.

Ако им и тај „спин“ прође, онда збиља може проћи све, и за свакога. Заиста је огавно гледати како они који су све издали и због шаке власти и тапшања по рамену од стране оних које су сами означавали за крвнике своје земље и народа, и који су преверили и пљунули на све у што су веровали