Америка се ове године ближи оном нивоу и степену глобалне доминације који је у историји имала само после Другог светског рата. То јој даје пуно оправдања да се свет који видимо ових дана изједначи с рађањем једне „нове Pax Americanе", исто онако како се звао у разрадама идеје о „западној хемисфери" развијане у Студијским групама за питања рата и мира које су рад почеле уочи Другог светског рата. Иницијатор њиховог рада био је Хамилтон Фиш Армстронг о коме смо недавно писали. Групе су се најпре састајале у Савету за спољне односе, а онда их је Феликс Франкфуртер „преселио" у Стејт департмент.
Концепт „Pax Americana" имао је империјалне узоре Pax Romanа и Pax Britannicа, а називан је и „Дуги мир", што је термин који се примењује на концепт релативног мира на западној хемисфери и касније у свету након завршетка Другог светског рата 1945. године, када су Сједињене Државе постале доминантна светска економска и војна сила.
Рат Русије и Украјине резултирао је потпуном лојалношћу западних и најразвијених држава света према Америци о каквој она није могла да сања после окончања Хладног рата, а посебно од почетка овог миленијума и америчких војних интервенција на Балкану, Блиском истоку и Авганистану. А све то догађа се у доба једног од јавно најпотцењенијих америчких председника, Џоа Бајдена.
Чинило се да су САД неповратно на путу опадања, али догађаји су нехотице учинили огромну услугу Сједињеним Државама и њиховим савезницима. Руско-украјински рат дао им је историјску прилику да се прегрупишу и поново покрену за еру интензивног ривалства - не само са Русијом већ и са Кином - и да, на крају, поново изграде међународни поредак са америчком доминацијом који је недавно изгледао као да је завршио у колапсу.
На управо окончаном самиту НАТО-а у Мадриду, алијанса је ојачана укључивањем Финске и Шведске, чиме је знатно увећана способност одбране балтичких држава, док ће Украјина имати највеће конвенционалне копнене снаге у Европи повезане са НАТО-ом. У Америци сматрају да ће Русији тиме бити показано да страх од руске конвенционалне војске која би продрла у Европу преко утврђених граница, а који је висио над Европом од Другог светског рата, има своје границе и да може да се спречи конвенционалном акцијом НАТО-а. „Први пут у новијој историји Русија би морала да се суочи са потребом да коегзистира са Европом као целином, уместо да Америка са својим нуклеарним снагама буде главни елемент у одбрани Европе ", каже у последњем интервјуу за The Spectator Хенри Кисинџер.
Истовремено, три деценије након настанка једног документа који је пресудно променио америчку политику, показују се обриси његовог остварења, иако се чинило да су неоконзервативне снаге које су стајале иза њега дефинитивно изгубиле своју историјску претензију да после „америчког века" креирају још један „нови амерички век".
Доктрина Пола Волфовица
Наиме, послехладноратовски развој и обликовање света веома брзо су у САД добили неоконзервативне облике. Вероватно ниједан амерички документ о планирању одбране од краја Другог светског рата (са могућим изузетком NSC-68, који није био стриктно одбрамбени документ), није добио толико пажње и расправа као „Упутство за планирање одбране" (Defense Planning Guidance - DPG) из 1992. године, познатији као „Волфовицева доктрина".
Уколико прогуглате „Упутство за планирање одбране из 1992", долазите до преко 40 милиона јединица у којима се он налази.
Пол Волфовиц, заменик америчког министра одбране 1992. године, надгледао је израду овог документа о америчкој мисији у ери после Хладног рата. Нацрт „Упутства за планирање одбране", који су израдили тадашњи службеници Министарства одбране И. Луис Либи, Пол Волфовиц и Залмај Калилзад, сматра се раном формулацијом неоконзервативске агенде након Хладног рата, са низом економских и војних циљева који су требало да обезбеде стварање и одржање униполарног глобалног система предвођеног САД.
Наиме, у последњим месецима Хладног рата, мало пре него што се Совјетски Савез коначно распао, група неоконзервативних креатора политике и интелектуалаца почела је да тврди да је дошао тренутак за стварање светског поретка којим доминира Америка. Неки од њих су то назвали „униполаристичким императивом". Уместо да смање војну потрошњу, тврдили су, Сједињене Државе треба да прошире свој војни досег до сваког региона света, користећи огромну америчку војну и економску моћ, и да створе нови Pax Americanа.
Неоконзервативна идеологија и пракса
Иако је у време његовог настанка ДПГ био нашироко критикован, многе идеје предложене у овом документу опстале су до данас.
Идеологија америчке глобалне надмоћи настала током председниковања Џорџа Буша Старијег и развијена 1990-их, постала је одлучујући инструмент америчке власти нарочито од када је Џорџ Буш Млађи победио на председничким изборима и затим преобликовао америчку спољну политику након 11. септембра 2001. године.
Неоконзервативизам је политички покрет који је настао у Сједињеним Државама 1930-их година међу левичарским, углавном троцкистичким интелектуалцима, да би се утемељио међу либералним јастребовима који су постали разочарани пацифистичком спољном политиком Демократске странке, растућом новом левицом и контракултуром 1960-их, посебно протестима због рата у Вијетнаму као и спремношћу „реалиста" на споразумевање са СССР.
Главни идеолози неоконзервативног покрета били су Ирвинг и Вилијам Кристол и Гертруда Химелфарб, Норман Подхорец, Доналд, Роберт и Фред Кеган, Хенри Џексон, Џошуа Муравчик и Пол Волфовиц, а интелектуалну основу покрета нашли су у моралној и вредносној филозофији Леа Штрауса.
Неоконзервативци су присталице „извоза демократије" и интервенционизма у међународним пословима, укључујући мир преко употребе силе, познати су по презиру комунизма и политичког радикализма, имају дугу историју конфронтације са Русијом, а имали су важну, а понегде и одлучујућу улогу у стварању јавног мњења за интервенције на Балкану током 1990-их година. Одлучне су присталице милитаризације америчке спољне политике. Њихов циљ је светски поредак којим доминирају САД, попут „беневолентне светске империје". Идеал њиховог председника и политике је Роналд Реган.
Бушова администрација
Истакнути неоконзервативци у администрацији Џорџа В. Буша били су Пол Волфовиц, Елиот Абрамс, Ричард Перл и Пол Бремер. Иако се нису идентификовали као неоконзервативци, високи званичници потпредседник Дик Чејни и министар одбране Доналд Рамсфелд пажљиво су слушали савете неоконзервативаца у вези са спољном политиком, нарочито одбраном Израела и промоцијом америчког утицаја на Блиском истоку. Многи од неоконзервативних присталица постали су политички утицајни током републиканских председничких администрација 1970-их, 1980-их, 1990-их и 2000-их, достижући врхунац у време администрације Џорџа В. Буша, када су играли главну улогу у промовисању и планирању инвазије на Ирак 2003.
Амерички „јатребови" свет који они имају у виду називају „Pax Americana", а војне снаге и доктрина безбедности требало би да изразе и очувају америчку водећу позицију у свету. Америка није више ни „суперсила", ни „велесила", него „мегасила" - како је дефинише директор лондонског „Четам хауса" Виктор Балмер Томас.
Други њихов захтев јесте да се остатку света стави на знање да САД сматрају да су у сукобу, чак и у рату, али све до сада није било јасне представе о географском обиму тог сукоба.
„Дуги рат" који се најављује, чини се, треба да задовољи и овај услов - то је израз који ће се од сада па надаље употребљавати у свим званичним војним документима. Оно што је доскоро у свим званичним документима покривао израз „глобални рат против терора", замењено је другом фразом „рат против екстремизма", а „дуги рат" замениће сада оно што се неколико деценија називало „хладним ратом".
Много пре него што је могло да се предвиди да ће тероризам постати таква претња, „јастребови" у америчком естаблишменту су још средином деведесетих тражили да САД учврсте своју позицију у свету, превасходно на војном плану. Они су тврдили да код земаља попут Кине и Индије или било које друге силе, само уверење да су без шанси у војном надметању са САД може да их спречи да доведу у питање светски поредак или да пожеле да се надмећу у технологији или бројности снага.
„Американци треба да се радују томе да су њихови трошкови за армију већи него следећих шест земаља узевши заједно", тврдили су радикални амерички милитаристи, позивајући се на стандард Велике Британије из 19. века о „двострукој моћи", односно принцип да британска морнарица мора да буде два пута већа од две следеће поморске силе заједно. Они су предлагали да и САД усвоје сличан стандард о двострукој, трострукој или четворострукој војној премоћи.
Упутство за планирање одбране
Документ назван „Упутство за планирање одбране" је интерни скуп војних смерница које Министарство одбране обично припрема сваких неколико година. Ове смернице се дистрибуирају војним заповедницима и цивилним шефовима министарстава одбране како би им се пружио геополитички оквир за процену нивоа њихових снага и буџетских потреба. Пре три деценије, под покровитељством тадашњег министра одбране Дика Чејнија, Луис Либи и Пол Волфовиц, двојица ретких неоконзервативаца на положајима у администрацији Џорџа Х. В. Буша, добили су задатак да направе поверљиви документ који би описао будуће војне стратегије САД и пружио оквир за развој буџета за одбрану. Пошто би то било прво „Упутство за планирање одбране" од краја Хладног рата, званичници су имали пред собом велики задатак да осмисле оно што би у суштини био потпуно нови оквир за одбрамбену политику САД.
Волфовиц, некадашњи дипломац и професор на Јејлу, с мање од 30 година у Никсоновој администрацији био je задужен за израду најважнијих докумената за окончање Вијетнамског рата. Истовремено, био је студент Леа Штрауса и протеже Алберта Волштетера, „сиве еминенције" врховног „тинк тенка" америчког војно-индустријског комплекса - РАНД корпорације.
Задатак припреме документа пао је на Луиса Либија, који је делегирао писање нове стратегије Залмају Калилзаду, дугогодишњем Волфовицевом помоћнику. Калилзад, авганистанског порекла, рођен 1951. и одрастао у Кабулу, студирао у САД, да би у Регановој администрацији био саветник за Совјетско-авганистански рат, касније је имао веома важну улогу на Блиском истоку и водио је преговоре с талибанима практично до америчког повлачења из Авганистана.
У почетној фази израде документа, Калилзад је тражио мишљења широког круга инсајдера и аутсајдера Пентагона, укључујући Ендрјуа Маршала, Ричарда Перла и Волфовицовог ментора на универзитету у Чикагу, нуклеарног стратега Алберта Волштетера.
Смернице нове стратегије
Завршавајући нацрт у марту 1992, Калилзад је затражио дозволу од Либија да га проследи другим званичницима у Пентагону. Либи је пристао. Тајни документ од 46 страница кружио је на вишим нивоима у Пентагону и у року од три дана Калилзадов нацрт је објавио Њујорк тајмс, послат му од „званичника који је веровао да ова дебата о стратегији после Хладног рата треба да се води у јавном домену".
Када је нацрт процурио у Њујорк тајмс и Вашингтон пост, изазвао је узбуну међу демократама и многим личностима из администрације, што је подстакло Белу кућу да га одмах и јавно повуче.
Међу његовим важнијим тачкама, овај нацрт позива на масовно повећање трошкова за одбрану, тврдњу о статусу Америке као усамљене и једине суперсиле, спречавање појаве било каквих регионалних конкурената, употребу превентивне силе и идеју о напуштању мултилатерализма ако то не одговара интересима САД.
Смернице су тврдиле:
„Наш први циљ је да спречимо поновну појаву новог ривала. Ово је доминантно разматрање које лежи у основи нове регионалне одбрамбене стратегије и захтева да настојимо да спречимо било коју непријатељску силу да доминира регионом чији би ресурси, под консолидованом контролом, били довољни за стварање глобалне моћи. Ови региони укључују Западну Европу, Источну Азију, територију бившег Совјетског Савеза и Југозападну Азију.
Постоје три додатна аспекта овог циља:
Прво, Сједињене Државе морају показати лидерство неопходно за успостављање и заштиту новог поретка који обећава да ће уверити потенцијалне конкуренте да не морају тежити већој улози или заузимати агресивнији став како би заштитили њихове легитимне интересе.
Друго, у областима које нису одбрамбене, морамо у довољној мери узети у обзир интересе напредних индустријских нација како бисмо их обесхрабрили да оспоравају наше вођство или покушају да сруше успостављени политички и економски поредак.
Коначно, морамо задржати механизме за одвраћање потенцијалних конкурената чак и од тежње ка већој регионалној или глобалној улози."
Америчке вредности
Други велики циљ предвиђен овом стратегијом би требало да буде заштита интереса САД и промовисање америчких вредности.
Према нацрту документа, САД би требало да имају за циљ „да се позабаве изворима регионалних сукоба и нестабилности на такав начин да промовишу веће поштовање међународног права, ограниче међународно насиље и подстичу ширење демократских облика власти и отворених економских система".
Нацрт наводи и неколико сценарија у којима би интереси САД могли бити угрожени регионалним сукобом: „ограничени приступ виталним сировинама, првенствено нафти из Персијског залива; ширење оружја за масовно уништење и балистичких пројектила, претње грађанима САД од тероризма или регионалног или локалног сукоба и претње америчком друштву због трговине наркотицима".
Нацрт се ослања на седам сценарија на потенцијалним проблематичним местима - при чему су примарне студије случаја Ирака и Северне Кореје.
У нацрту документа се наводи да би САД, ако је потребно, морају бити спремне да предузму једнострану акцију, као и да би „требало да очекују да будуће коалиције буду ad hoc окупљања", формиране да би се избориле са одређеном кризом и које можда неће надживети решење кризе.
У документу се наводи и да оно што је најважније у смислу светског поретка којег подржавају САД јесте да „Сједињене Државе треба да буду спремне да делују независно, када колективна акција не може да се обезбеди, или у кризи која захтева брз одговор".
Обуздавање Русије
Много простора посвећено је Русији. У разрадама документа и припремним материјалима посебно се дефинисала улога Русије у новим околностима, где је смањивање и сузбијање руског утицаја нескривена интенција документ:
„Требало би да охрабримо Москву да предузме значајна једнострана смањења конвенционалних снага изван оних о којима је већ преговарано у Споразуму о конвенционалним оружаним снагама у Европи (ЦФЕ). Требало би да обезбедимо да будући преговори или једнострано смањење снага Запада не стварају диспаритете неповољне за Запад. У свим будућим преговорима са Москвом, требало би да обезбедимо да адекватан нуклеарни капацитет НАТО-а у Европи не буде угрожен. Требало би да осигурамо да било какав споразум о даљем смањењу конвенционалних снага не искључује америчко јачање Европе или способност САД да одговоре на регионалне кризе користећи средства у Европи."
„Што се тиче преосталог совјетског/руског присуства и могућих амбиција ван територије бившег Совјетског Савеза", пише даље у документу, „наши циљеви су да обезбедимо завршетак повлачења совјетских/руских трупа из Немачке и Пољске, интегришући независне балтичке државе и оне бивше совјетске републике које ће постати мирољубиве демократије са тржишним привредама и поштовањем индивидуалних права у свеукупне европске економске и безбедносне институције, и спречимо Русију да поново успостави хегемонистичку позицију у источној Европи, ако то покуша."
„Изван Европе, бивша совјетска претња у југозападној и југоисточној Азији је значајно смањена совјетско-руским повлачењем из ових области и предстојећим крајем војне и економске помоћи бившим клијентима. Најављено повлачење совјетских војних елемената са Кубе је још један важан корак у повлачењу Москве из њеног бившег прекоморског царства. Требало би да наставимо да вршимо притисак на Москву да се потпуно одвоји од преосталих комунистичких режима", наводи се у меморандуму војног секретара Мајкла П. В. Стоуна, који је упућен шефу Пентагона 23. априла 1992.
Јасно је, у сваком случају, да се од Русије очекују даље једностране концесије и да јој се неће дозволити испољавање и демонстрација утицаја у источној Европи, што објашњава америчко настојање да се по сваку цену уклони „малигни" руски утицај, али и даје прилика да се разумеју мотиви појединих руских поступака.
Иако га је Бела кућа званично одбацила, нацрт овог документа је имао своје присталице. Министар одбране Дик Чејни био је импресиониран и рекао је Калилзаду, који је био одговоран за писање ДПГ-а: „Открио си нови смисао за нашу улогу у свету".
Неоконзервативци изван владе, попут колумнисте Чарлса Краутхамера, такође су били импресионирани. У колумни у Вашингтон посту Краутхамер је питао: „Која је алтернатива? Алтернатива су јапански носачи који патролирају Малајким мореузом и нуклеарна Немачка која доминира Европом".
Медији су известили да је демократски сенатор Џозеф Бајден, када је видео нацрт ДПГ-а из 1992, осудио га је као рецепт за „буквалну Пакс Американу". Прошлост је, како је рекао, била само пролог.
Нацрт ДПГ-а из 1992. није потпуно нестао након што га је Бела кућа одбацила. Ревидирана коначна верзија коју је начинио Луис Либи само је ублажила неке од тврдих ставова ранијег нацрта, док је сачувала основу концепта, као што је активно обликовање сигурносног окружења, самостално деловање када је потребно и одржавање доминантне предности у војној способности.
Многе идеје садржане у нацрту ДПГ-а су такође поново оживљаване током следеће деценије, служећи као широки оквир за изградњу новог неоконзервативног консензуса чији је истакнути израз на крају стигао у облику „Стратегије националне безбедности" председника Џорџа В. Буша из 2002. године.
Скоро 10 година након што је нацрт ДПГ-а одбијен, Џорџ В. Буш је ушао у Белу кућу и убрзо након тога био суочен са терористичким нападима 11. септембра. Након напада, када је америчка инвазија на Ирак 2003. почела да добија на снази, многи коментатори су почели да примећују запањујуће сличности између идеја које су произашле из администрације Џорџа В. Буша о њеној стратегији „рата против тероризма" и идеја које промовише „Пројекат за Нови амерички век" (Project for the New American Century, PNAC), група за притисак предвођена неоконзервативцима, створена 1997. да би прогурала „регановску" спољну политику САД у свету после Хладног рата.
Један од првих који је о томе известио био је Џим Лобе из „Интер прес сервиса" (ИПС), који је у једном чланку још у децембру 2001. скренуо пажњу да се аутори нацрта ДПГ-а налазе у администрацији Џорџа В. Буша.
Међу потписницима ове изјаве били су Чејни, Волфовиц, Либи и Калилзад. Други потписници, будући високи званичници администрације Џорџа В. Буша били су Доналд Рамсфелд, Питер Родман и Елиот Абрамс.
Након 11. септембра, са много истих људи укључених у промовисање идеја нацрта ДПГ-а који су били у Пентагону и канцеларији потпредседника Чејнија, старе идеје су нашле нови живот. Конкретно, када је администрација објавила верзију Стратегије националне безбедности из 2002. године, посматрачи су приметили многе сличности између нацрта смерница из 1992. и тада новонастале „Бушове доктрине", посебно њиховог заједничког позивања на превентивну одбрану.
Бушова доктрина се састоји од „снажног веровања у важност домаћег режима једне државе у одређивању њене спољне политике и сродне оцене да је ово погодно време за трансформацију међународне политике; перцепција великих претњи које се могу победити само новом и енергичном политиком, пре свега превентивним ратом; спремност да се по потреби делује једнострано; и, као узрок и резиме ових уверења, преовлађујући осећај да мир и стабилност захтевају од Сједињених Држава да потврде свој примат у светској политици".
Другим речима, доктрина је представљала дестилацију основних неоконзервативних циљева, као што је наведено у нацрту ДПГ-а из 1992. и касније у PNAC-овој оснивачкој изјави 1997, о принципима и обнови америчке одбране.
Када је 2007. окончано постојање PNAC-а, остао је само пепео од угашене ватре неоконзервативизма. Наредних 15 година били су доба његовог распада, иако су интелектуални ресурси, часописи и јавност и даље деловали. Барак Обама је јавно раскрстио с њима, а ни Бајден није био познат као њихов симпатизер.
Али, будећи Америку из стратешке летаргије, Бајден је пробудио и неoконзервативни сан: стварање новог света, „Pax Americana".
.jpg)
Имајући у виду неспремност две стране да краткорочно поднесу огромне трошкове последичног разбијања глобалних ланаца снадбевања, веома је могуће да обема земљама одговара да барем што више одложе оно што им се чини неизбежним. 
Запад показује намеру да против нас започне рат до уништења – Трећи светски рат. Морамо окупити сав наш најдубљи национални потенцијал да одбијемо овај напад. Свим средствима: мишљењем, војном силом, економијом, културом, уметношћу, унутрашњом мобилизацијом свих државних структура и сваког од нас
Михаил Горбачов биће сахрањен на Новодевићјем гробју у Москви, поред његове супруге Раисе Максимовне. Смрт ће поново ујединити Михаила и Раису чији су брак и узајамна љубав представљали пример за углед.
Медији блиски европском неолибералном естаблишменту за пад италијанске владе одмах су оптужили Путина и „малигни утицај“ Русије у европској политици
Вероватно је да тајвански спор неће довести до директног војног сукоба, али ће извесно ојачати тренд који је узео замах пре око деценију, а који подразумева раздвајање (decoupling) две највеће глобалне економије, односно поделу света у два табора
Американци су се добитници јер су Европљане, Јапанце и Корејце уклопили у новеприоритете које диктирају САД, изоловали Русију и приморали Кину да се изјасни о питањима као што је територијални интегритет. 
Клизање евра према долару одражава последице рата у Украјини - раст цена енергената и других берзанских роба, пад пословног поверења, те галопирајућу инфлацију која убрзава слабљење заједничке европске монете. Да ли драматичан пад евра према долару коме сведочимо указује на дугорочно ослабљени економски потенцијал земаља Еврозоне, односно ЕУ? Да ли пад евра у односу на долар одражава цикличне промене у глобалној економији или је структурне, дугорочне, природе?
Чини ми се да сте се одлучно и једногласно вратили добром старом једноумљу – и да вршите притисак на цео слободумни свет - да и сви они морају мислити онако како и ви мислите! А то је тек безумље – и то оно нјагоре: безумље једноумља!
Објашњавање и разумевање економског успеха Кине утиче и на друге земље. Једнодимензионално тумачење Вашингтонског консензуса примењено на кинеско искуство, односно усвајање поједностављеног, а понекад чак и догматичног наратива којим се тумачи сто година развоја Кине који се фаворизује у делу интелектуалне јавности, ако буде прихваћено, вероватно ће имати штетне последице по глобални развој.
Уместо трезвеног погледа на насталу „гасастрофу“, ЕУ и њене главне чланице бирају останак на досадашњој траси као једином начину за њено напуштање. Донели смо погрешну одлуку, али сад свеједно идемо даље!
