Посебно је упадљиво то да влада Немачке наводи да «због државних интереса» одбија да открије информације о околностима масакра у Хули, јер – Немачка пружа подршку побуни и њеном политичком крилу, «Сиријском националном савету» (Syrian National Council [SNC]).

 Актуелна либанска влада, у којој је и Хезболах (прев: Божја партија) са југа Либана, налази се под све већим притиском не само западних сила и држава Заливског већа сарадње, већ и незадовољних сунитских фракција унутар саме земље.

Судећи по Рубину, рат који је планиран и усмерен против Сирије је нераздвојиво повезан са оним који се односи на Иран. Они су делови истог војног плана који се састоји у слабљењу Ирана како би се “заштитио Израел”.

Према речима америчког Бироа за статистику, број запослених у 2011 био је само милион виши него у 2002. Међутим, потребно је око 150.000 нових радних места месечно да би се пратио раст популације.

Рамсфелд је испунио највећи део свог времена у Тбилисију, што није неповезано са горе реченим, инспекцији цевовода који је касније придружен у Баку-Тбилиси-Цејхан (Азарбејџан, Грузија, Турска) пројекат транспорта нафте, који је описан као најполитизованији нафтовод на свету.  

Посебно треба истаћи “заслуге” опозиционара Гари Каспарова. Иступајући на конференцији “Ризици рестартовања” у октобру 2011. године, у Вашингтону, он је традиционално подвргао критици акције руских власти, и позвао Запад да делује одлучнијим методама.

 Докази су неумољиви да Вашингтон има Русију и Кину на мети. Да ли је циљ да се униште обе земље, или само да им се осујети свака могућност супротстављања хегемонији Вашингтона, није јасно. 

Док са једне стране западни званичници и медији отворено говоре о недемократичности, бруталности и злоделима Асадове власти, са друге стране мало се говори о томе ко су противници Асаду окупљени у Сиријском националном савету и шта су њихови циљеви.

Поједини аналитичари сматрају да промена власти у Парагвају не би ни могла да се деси уколико већ унапред није одобрена у Вашингтону, наводећи да је Парагвај после Хондураса, други Обамин државни удар. То су за сада ипак претпоставке.

Једини начин на који би евро могао — можда — бити спашен је да Немачка и Европска централна банка схвате да заправо они морају да промене своје понашање, да више троше и, да, да прихвате већу инфлацију. А ако то не учине – па добро, Грчка ће ући у историју као жртва туђе охолости.