Увођење зоне забране лета над Сиријом - очајнички потез САД?

Да америчка дрскост не познаје границе, потврдила је и Хилари Клинтон својом последњом посетом Турској. Америчка државна секретарка је очигледно изгубила компас и у својој ирационалној стварности она и даље не одустаје од свргавања Башара ал-Асада с власти и уништавања сиријске армије и сиријске државе као што је био случај са Либијом. Главни јастреб америчке администрације Хилари Клинтон састала се 11. 8. са својим турским колегом Ахметом Давутоглуом, при чему су разматрали опцију увођења забране лета над Сиријом.

Америчка државна секретарка Хилари Клинтон је рекла после састанка са својим турским колегом Ахметом Давутоглуом у Истанбулу да ће Вашингтон и Анкара да разраде детаљне оперативне планове о начинима да помогну терористима у борби против легитимних сиријских власти. „Наше обавештајне службе и војска имају веома важну одговорност и улогу тако да ће бити основане радне групе да ураде управо то”, истакла је Клинтон.  Упитана о опцијама као што су наметање зоне забрањених летова изнад Сирије, Клинтон је рекла да постоји могућност. Са Давутоглуом су се договорили да је “потребна детаљна анализа”, уз назнаку да нема одлуке које су неминовне.” Једна је ствар говорити о свим врстама потенцијалних акција, али не можете да радите без образложене одлуке”[1]

Суштина је да побуњеничке банде које су састављене од терориста из више земаља постепено губе битку у сукобу са регуларним снагама сиријске армије. Иако се спорадични сукоби настављају у највећим сиријским градовима очигледно је да побуњеници немају снаге нити могућности да на бојном пољу остваре неки значајни успех против добро обучене и опремљене сиријске армије. Оно што је побуњеницима остало јесте да терористичким акцијама, слично оној у којој је страдао сиријски министар одбране, дестабилизују сиријско друштво али то Сједињеним Државама и њиховим НАТО сателитима очигледно није довољно.

Кључно за успех побуне у Сирији је контрола ваздушног простора. У Либији су побуњеници подржани свакодневним нападима НАТО авијације успели да поразе регуларну либијску армију и да убију Гадафија. Да је побуњеницима у Либији недостајала ваздушна подршка, тешко да би САД оствариле своје циљеве и срушиле Моамера Гадафија јер је елитна “Хамис“ бригада либијске војске под командом сада покојног сина либијског вође Хамиса наносила огромне губитке либијским побуњеницима. Да није било ваздушне подршке НАТО пакта, либијски побуњеници и терористи би тешко остварили своје циљеве.

Слично је и са Сиријом, само што су Русија и Кина испољиле јасан и чврст став када су уложиле вето на одлуку о увођењу санкција против Сирије. Оне су тим својим поступком јасно ставиле до знања Западу да Башара ал-Асада неће тек тако препустити на милост и немилост западним силама и побуњеницима. Вето на резолуцију о увођењу санкција је био веома важан јер да је та резолуција прошла сасвим сигурно би под патронатом Америке и НАТО пакта уследиле и друге резолуције слично као и у случају Либије. Наиме, врло брзо би уследила резолуција о увођењу зоне забране лета, која би приковала за тлo сиријско ратно ваздухопловство исто као и у случају Либије. Недуго затим сасвим сигурно би уследили и ваздушни удари на примарне војне мете сиријске армије чиме би терористи добили ветар у леђа и што би највероватније резултирало либијским исходом.

Међутим, ова хипотетичка ситуација се није догодила у Сирији и сиријско ратно ваздухопловство је слободно да напада побуњеничке положаје из ваздуха. Колико је премоћ у ваздушном простору важна имали смо прилике да се уверимо у случају НАТО агресије на СРЈ. Побуњеницима у Сирији недостаје подршка из ваздуха и зато тешко могу остварити своје циљеве, с друге стране регуларна сиријска армија користи борбене хеликоптере и јуришне авионе приликом бомбардовања побуњеничких положаја што терористима само отежава ситуацију на терену. Уколико се тренутни тренд ситуације на терену настави, побуњеници ће неминовно изгубити и регуларна сиријска армија ће однети победу над терористима чиме ће се сиријски председник Башара ал-Асад још више учврстити на власти.

Свега овога су САД савршено свесне и зато не би требало да нас чуди што је Клинтонова дошла у посету америчком НАТО сателиту Турској како би разрадила стратегију самовољног увођења зоне забране лета над Сиријом. САД намеравају да Турска својим ратним ваздухопловством осигура те зоне и да онемогући да сиријска армија може и из ваздуха да делује против терориста. Турска на располагању има респектабилне летелице америчке производње типа “Ф-16” које би без сумње чиниле окосницу осигурања зона забране лета над небом Сирије.

Међутим, Клинтонова се озбиљно прерачунала или су САД толико очајне да желе да изазову сукоб који би запалио читав Средњи исток. Наиме, турски авиони који би летели небом Сирије онемогућавајући сиријским борбеним хеликоптерима и авионима дејство против побуњеника би сигурно пре или касније дејствовали против сиријске армије а тада би ситуација постала више него критична. Иран као прво не би дозволио тако нешто, затим ту су и Курди који би устали против турске државе и интензивирали би нападе на турску војску. Питање је како би Русија у случају самовољног наметања зона забрањеног лета реаговала што би све додатно закомпликовало ситуацију. Сасвим сигурно је да сиријско ратно ваздухопловство не би поштовало те зоне и долазило би до сукоба са турским авионима. Сиријско ратно ловачко ваздухопловство[2] је инфериорно у поређењу са бројним турским ловцима типа “Ф-16“. У питању није толико квалитет јер Сиријци поседују “мигове-29” и “мигове-25” који и те како могу да се носе са турским ловцима, у питању је њихова малобројност. Окосницу сиријског ратног ваздухопловства чине већ помало застарели јуришни авиони типа “миг-23” који ипак не могу да се носе са турским ловцима.

Ипак, недавно обарање турског извиђачког авиона типа “Фантом Ф-4” који је пао у сиријским територијалним водама потврдило је снагу сиријског система противваздушне одбране. Сирија располаже са веома респектабилним оружјем ПВО које укључује руске системе “бук М2” и “панцир С1” који и те како могу угрозити турске авионе који би обезбеђивали зону забране летова.

Али морамо да узмемо у обзир чињеницу да су Американци на све спремни само да не признају пораз њихових пулена терориста и бандита у Сирији и због тога би можда и ризиковали сукоб ширих размера који би имао несагледиве последице по читав регион а можда и свет. Сирија је тачка прекретница и кључна геостратешка локација на којој се ломе копља Запада и Истока. Запад се неће тек тако лако предати и зато, иако Хилари Клинтон очиглено постаје ирационална, САД се неће либити од сукоба широких размера јер су свесне да ће, ако у Сирији победи регуларна армија на челу са Башаром ал-Асадом, америчка империјалистичка моћ и капацитет за интервенције свуда по свету значајно опасти. С друге стране, Русија и Кина су такође овога свесне и због тога је Сирија земља која може одлучити о даљој судбини света и геостратешкој прерасподели моћи.