Хезболах и Гордијев чвор на Леванту

Ратна машина је покренута, психоза и логика рата управљају догађајима у Сирији. Борбе у Дамаску, Хомсу и другим сиријским градовима не јењавају и прете да се прошире на околне државе, а Либан је свакако једна од њих. Геостратешки покрети великих светских и регионалних сила на Леванту су све очигледнији и огољенији. САД, ЕУ, Русија, Кина, Израел, Иран, Саудијска Арабија и Турска су ушли у отворену и бескомпромисну борбу за контролу над Сиријом, али и целим Левантом. Још увек је ратовање ограничено на медије, дипломатске претње и смицалице, али изгледа да се догађаји све више убрзавају што није добар знак па би „ветрови рата“ врло брзо могли да задувају и у Либану, држави која је већ деценијама растрзана унутрашњим сукобима, који се непрекидно подгревају из регионалних и светских центара моћи.

Актуелна либанска влада, у којој је и Хезболах (прев: Божја партија) са југа Либана, налази се под све већим притиском не само западних сила и држава Заливског већа сарадње, већ и незадовољних сунитских фракција унутар саме земље. Предвођени Саадом Хариријем и снажно подржани из Вашингтона, Ријада и Тел Авива, они чекају расплет кризе у Сирији, надајући се промени режима у Дамаску и следственом „домино ефекту“ у Бејруту. Вођа Хезболаха, најмоћније војно-политичке организације у Либану и савезника сиријског председника Башара ел-Асада, Хасан Насрала је свестан могућих импликација по развој ситуације у Либану у случају неповољног разрешења сиријске кризе (Асадов пад). Север Либана је пун плаћеника и исламиста из иностранства, који већ месецима покушавају да уђу у Сирију и заузму град Хомс, који је свега 30-так километара удаљен од границе са Либаном. Његово заузимање би представљало полазну тачку за освајање целокупне сиријске територије, као што је то био случај са Бенгазијем у Либији.

Док се у деловима Дамаска воде жестоке борбе и док десетине хиљада избеглица из Сирије беже у Либан, Хезболах сигурно зна да би њихова владајућа коалиција под притиском запада и Ријада могла да се већ колико сутра уруши. То би довело до велике политичке нестабилности, која би могла да генерише и нови грађански рат. Да ли је то реалан след догађаја? Пре само годину-две одговор на ово питање би био негативан. Међутим, с обзиром да ситуација у Сирији измиче контроли, немогуће је искључити овакав сценарио. Хезболах се добро припремио за могући оружани сукоб. Увећан је ракетни арсенал, интензивирана обука и обновљена инфраструктура која је уништена или оштећена у рату са Израелом 2006. године. Цео југ Либана је потпуно милитаризован, под директном управом Хезболаха и функционише аутономно у односу на остатак државе. Хезболах има апсолутну подршку локалног шиитског становништва, али и велику финансијску, војну, политичку и сваку другу помоћ Техерана, посебно иранске Револуционарне гарде.

Главни задатак Хезболаха је остао исти још од његовог оснивања током  грађанског рата у Либану, а то је одбрана југа земље и припрема за коначни обрачун са Израелом. Припадници овог покрета су током протеклих деценија створили озбиљну војно-пропагандну и обавештајну мрежу и учврстили контролу над подручјем јужно од Бејрута. Остварили су потпуну инфилтрацију у свим аспектима либанског друштва, посебно на југу земље. Колико је „Божја партија“ озбиљна и добро организована, најбоље сведочи податак да је током рата 2006. године израелским оружаним снагама требало месец дана да пробију прве линије одбране Хезболаха и напредују 15-20 км на север до реке Литани.

Израелска војска је имала озбиљне губитке у људству и техници (тенкови), унаточ неуморном свакодневном бомбардовању из ваздуха, мора и копна и непобитној чињеници да су одлучан отпор пружали локални резервисти Хезболаха, а не елитне снаге које су се за то време утврђивале на обалама реке Литани. Хезболах се током година додатно појачао испорукама иранских ракета „Зелзал“ са дометом преко 150 км и значајно повећаном прецизности, тако да је сада цела територија Израела у домету њиховог ракетног арсенала.

Сада се Хезболах суочава са још већим изазовом. Новонастала ситуација захтева да пажљиво вуку потезе и чувају оно што су деценијама стварали. Задатак који ће у наредном периоду бити тешко остварив. Недавни напад бомбаша самоубице на израелске туристе у Бугарској је изазвао салву оптужби Тел Авива и Вашингтона о наводној директној умешаности Хезболаха и Ирана. Израелски премијер Бењамин Нетанјаху је већ наредио израелским снагама да се припреме за могућу војну интервенцију, да би спречили да део сиријских залиха хемијског оружја падне у руке Хезболаха. Где би то Нетанјаху интервенисао, у Сирији или Либану? Можда истовремено у обе државе? Шта ће у том случају да ураде либански сунити и хришћани?

Потпуно је јасно да Вашингтон и Тел Авив само чекају изговор да интервенишу, како на Леванту, тако и у Персијском заливу. Четири америчка носача авиона на релативно малом простору на подручју Блиског истока никако нису случајност, као ни најава доласка француског носача „Шарл де Гол“. Да су ствари отишле предалеко сведочи и скори долазак дела руске флоте до сиријских обала. Ако ту убројимо и недавни вето који су у Савету безбедности УН уложиле Русија и Кина на предложену резолуцију западних земаља у коју је била укључена и глава 7 повеље УН (војна интервенција), слика ће постати још јаснија. У међувремену је ирански парламент донео закон којим се омогућава иранским оружаним снагама да затворе поморски саобраћај у Хормузу. Иако ће коначну одлуку о томе донети врховни ирански вођа ајатолах Али Хамнеи, очигледно је да усвајање оваквог закона доприноси даљој затегнутости односа и нервози на терену. О томе говори инцидент у водама Персијског залива у којем је учествовао један амерички ратни брод отворивши ватру на ненаоружани индијски рибарски бродић.

Изгледа као да се актери ове велике блискоисточне кризе више и не труде да барем у јавности прикажу какву-такву жељу за преговорима и мирним решавањем нагомиланих проблема у региону. У овом замршеном сплету интереса свако вуче на своју страну тако да овај Гордијев чвор уместо да се разреши, с временом постаје све чвршћи. Легенда каже да је Александар Македонски енигму Гордијевог чвора решио једним замахом свога мача. Да ли је Вашингтон већ донео одлуку да замахне мачем и покуша да на тај начин разреши кризу којој је и сам кумовао? Све чињенице говоре да је Левант само успутна станица и да ће се најснажнији удар америчких оружаних снага сручити на Исламску Републику Иран. Међутим, не треба заборавити да Левант крије многе замке и да су могућа свакојака непријатна изненађења па би на овом Гордијевом чвору неки могли поломити своје мачеве.