Египатски избори и дилеме

Председнички избори у Египту који су заказани за 23. и 24. мај представљају само још једну епизоду нове, пост-Мубаракове ере, чији је главни мотив свеопшта борба за власт у једној од стратешки најважнијих држава Блиског истока и целог медитеранског басена. Многи догађаји и (не)очекивана заоштравања у немирним египатским политичким водама смењују се као на покретној траци, утичући на драматику и остављајући помало хаотичну слику данашњег Египта. Сви светски медији су недавно известили да је средином априла Египатска изборна комисија донела одлуку да се забрани кандидовање десеторици од укупно 23 потенцијална кандидата на председничким изборима. Међу тих десет налазе се и три кандидата због којих се подигла велика прашина и усталасане страсти: Омар Сулејман (бивши Мубараков шеф обавештајне службе), Кајрат ел-Шатер (Муслиманско братство) и Хазим Абу Исмаил (Салафисти). Поднете су и жалбе на овакву одлуку комисије, али су оне у међувремену одбијене. Независно од разлога за ову забрану, посебно када су у питању кандидати исламистичких покрета (разлог увек може да се нађе или исфабрикује), све је јасније да је „прећутно примирје“ између различитих политичких блокова у Египту завршено.

Заоштравање односа на египатској политичкој сцени траје већ неко време, а један догађај је додатно долио уље на ватру. Реч је о одлуци Муслиманског братства да изађу са својим кандидатом на председничке изборе, иако су месецима изјављивали да на њима неће учествовати. Муслиманско братство заједно са Салафистима има двотрећинску већину у парламенту, а самим тим и највећи утицај на израду новог египатског устава. Процена Братства је да још увек немају довољно снажне политичке инструменте којима би започели спровођење свог политичког програма. Не треба заборавити да у Каиру тренутно председава прелазна влада, која је у рукама Врховног савета оружаних снага. Генерали су обећали да ће власт препустити цивилној управи 1.јула, након завршетка преседничких избора. Изненадна одлука о кандидатури Кајрата ел-Шатера, једног од најистакнутијих функционера, али и важног финансијера Муслиманског братства, очигледно је донесена не само због жеље за пуном политичком доминацијом, већ и због великог неповерења према војсци, али и либералном блоку, као и западним силама које стоје иза њих. Потез јесте изненадан, а Братство је упоредо са званичним кандидатом именовало и његову резерву (ел-Мурси), чији је тренутни рејтинг веома низак. Главни фаворит је Амр Муса, дугогодишњи дипломата, до 2011. генерални секретар Арапске лиге, релативно блиско повезан са Вашингтоном и Ријадом. Засад једини озбиљан противник је независни кандидат, „умерени исламиста“, доктор Абул Футух, бивши члан Муслиманског братства, коме су подршку дали и Салафисти.

Дакле, највећа исламска организација у Египту је напрасно одлучила да пријави кандидата за којег су морали да знају да постоји велика вероватноћа да ће његова кандидатура бити одбијена. Зашто је Братство повукло овакав потез? Да ли су се можда прерачунали или постоје неке друге, скривене намере? Исламске партије желе пре свега да умање политички значај и углед оружаних снага, с обзиром на њихове чврсте везе са Вашингтоном. Циљ је постепена смена већине генерала, како би будућа исламска власт у Каиру имала пуну контролу над целокупним снагама безбедности. Због тога су организоване вишенедељне демонстрације на чувеном каирском тргу Тахрир, у којима је недавно било нових сукоба са трагичним последицама. Борба је све жешћа и беспоштеднија, тако да је немогуће у овом тренутку проценити како ће се ствари одвијати после председничких избора.

САД се неће предати без борбе и то су показале стајући иза египатских генерала и Амр Мусе. Амерички амбасадор у Египту, гђа Петерсон је изразила почетком априла „забринутост због блиских веза Муслиманског братства са Техераном“, који их наводно годинама финансира. Земље Заливског већа сарадње су дипломатски и медијски отворено наступиле против Муслиманског братства, позиционирајући се (очекивано) уз Вашингтон. Шта ће се догодити са бројним америчким невладиним организацијама у Египту? Оне су, парадоксално, значајно допринеле паду Мубарака, верног америчког савезника и човека који је и дозволио рад истих. Вашингтон очекује да би управо те невладине организације могле у наредном периоду играти значајну улогу у покушају „пацификовања“ водећих исламских странака ове најмногољудније арапске државе. Све ће зависити од резултата председничких избора и догађаја после 1. јула. Најбољи показатељ колико је напета ситуација у држави која контролише Суецки канал, је недавна мобилизација најмање 16 батаљона израелске војске (IDF) и њихова процена да је порасла могућност оружаног сукоба са Египтом. Након пада Мубарака, Тел Авив интензивно ради на ревизији сопствених ратних планова, посебно када је у питању одбрана јужних граница. Израел је већ водио неколико ратова са Египтом и једноставно не сме ништа да препусти случају, нарочито због све чешћих захтева водећих египатских странака и политичара да се ревидира мировни споразум из Кемп Дејвида.

Све дилеме око новог египатског председника, изгледа нове египатске владе и будућег утицаја Вашингтона на унутрашњу и спољњу политику Египта ће бити отклоњене за мање од два месеца. Какав год био исход ових избора, политичка борба ће се наставити. Улози су велики и нико неће олако да се преда. Значај Египта за арапски свет превазилази његов геостратешки положај, тако да уколико Арапска Република Египат добије још један, исламски префикс, неки би могли да се поведу тим примером и у С.Арабији, Кувајту или некој другој арапској монархији, а ту је и снажан утицај Исламске Републике Иран на блискоисточна дешавања. Овакав сценарио је права ноћна мора за Вашингтон и његове савезнике у региону. Губитак Египта би за њих био раван катастрофи па се не треба чудити ако у наредном периоду будемо сведоци нових напетости, а можда и  драматичних догађаја у овом делу света.