Европски заокрет, избори за избор и слабљење трансатлантског загрљаја

Због чега су избори за Европски парламент – којима је раније мало ко придавао посебан значај – постали изузетно битни, а да се при томе ради о релевантности која понајмање има везе са тим колико је ко тачно места освојио, иако је чак и у овом смислу успех евроскептика изузетан? Јер, с обзиром на бескрајно поље догађаја у Европи и свету – од економске кризе која се испоставила као криза система, односно неолиберализма, преко кризе политичког представљања која је изнела на видело кризу демократије, све до сукоба у Украјини, нових односа САД и Русије, као и новог позиционирања Русије и стварања различитих места политичке моћи – постало је јасно да долази време нове епохе. 

Када се догађаји непрестано умножавају, а време убрзава, онда се, неретко, прекретнице концентришу у један догађај, чији симболички потенцијал носи снагу која далеко превазилази раван свођења политике на бројеве. Истовремено, ово је и објашњење због чега класа еврократије, тј. бирократски бриселски политички мејнстрим изборе за Европски парламент разумева као својеврсно „бити или не бити“, иако нове политике левице и деснице, које се већински противе европским интеграцијама, ни прибилижно немају већину. Ствар је, међутим, у нечем другом и дубљем – то је повратак политике као јавне делатности која изражава вољу народа, политике која је аутономна и зато истински демократска и која – у најбољим европским традицијама и духу – верује у једнакост и да су начелно сви способни да одлучују о својој судбини. А пре свега, ствар је у томе да више неће постојати једноумље ЕУ, тј. да ће у Европи најзад постојати јака опозиција.

У том светлу, када се објашњење за ступање на сцену десних и левих странака тражи у чињеници слабе излазности на ове изборе, превиђа се да је основни узрок апстиненције дводеценијска политичка симулација, лажна криптополитика консензуса у којој су биле избрисане све битне политичке разлике (тзв. „центар“) и суштински губитак поверења грађана. Слично, када се оправдање за успех аутентичне левице и деснице тражи у лошем животном стандарду Европљана, онда је потребно имати у виду да међу народима расте много далекосежније разумевање, тј. да пројекат Европске уније, на начин на који је спровођен, није био пројекат од њиховог интереса, као и да се показало да је битно ослабио државе и економије. Из ових разлога, избори за Европски парламент су избори за избор, за могућност другачијег деловања, при чему је реч о озбиљном повратку идеја у политику, с обзиром на то да странке попут француског Националног фронта или британске Партије независности (са десна) или грчке Сиризе (са лева) имају програме који нису празне речи.

Европски заокрет – чији је почетак обележен овим изборима – јесте враћање појма, пракси и традиција Европе наспрам ЕУ. Пре свега, то значи еманципацију, постепено напуштање чврстог трансатлантског загрљаја, у којем је Европа изгубила самосталност и политички субјективитет, и реализацију промишљених и сложених алтернатива. Последице избора ће свакако бити изражене и у појединачним државама, тј. биће видљиве у домаћим политикама, док ће се на нивоу доношења одлука у Европском парламенту – чија су овлашћења према Лисабонском уговору сада проширена – појавити расправе и преиспитивања. Или, за мере које предлаже бриселска бирократија, посебно када се ради о јачању економских веза САД и ЕУ у циљу још веће интеграције, више неће постојати једнозначна подршка у парламенту – који сада такође има моћ да измени низ закона.

Једна од последица јачања евроскептицизма може бити и ревидирање позиција тзв. „центра“ (који заправо и нема сопствене ставове), али то је релеватно тек у мери у којој ће бити рефлекс целовитих промена – јер истрошеност већине лажних политичара је велика, и тек најспособнији могу направити такав трансфер. Свему овом потребно је придодати и разоткривање прислушкивања и надзирања комуникација у Европи, од стране САД, тј. чињеницу да је поверење грађана нарушено чак и у сфери поштовања основних права. Када такво друштво контроле још почне да угрожава и голи живот, односно опстанак, постаје сасвим јасно да је потребно мењати целокупан систем.

Повратак политике (левице и деснице) уместо менаџерског управљања у Европи је процес који отвара хоризонте за праву демократију, односно за политичку партиципацију грађана у јавном животу, за укидање јаза између политичке класе и грађана, за повратак стварних расправа и за аутономност у одлучивању (уместо наметања одлука). То је и повратак народима и државама као субјектима и повратак Европе која чува историјско сећање и зна да Русија није неки „непријатељски други“ (као у архетипу САД), већ да је саставни део Европе.