Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Migranti kao fenomen savremene biopolitike
Savremeni svet

Migranti kao fenomen savremene biopolitike

PDF Štampa El. pošta
Bogdana Koljević   
nedelja, 27. decembar 2015.

Od svih različitih - i ponekad suprotstavljenih – političko-filozofskih određenja biopolitike, u 21. veku ispostavlja se da je najpreciznije određenje stiglo od Mišela Fukoa sedamdesetih godina prošlog veka (i to je, istovremeno bio i početak razvoja filozofskog pojma biopolitike), a ono glasi: biopolitika je neoliberalizam i kao takva označava upravljanje i kontrolu celokupnih populacija.

Misao o biopolitici, odnosno o neoliberalizmu francuski filozof prikazao je upravo kao odabranu teorijsku i praktičnu putanju zapadne civilizacije, a danas se čini da je ovaj pravac dostigao tačku sopstvenog vrhunca koja se poklapa sa tj. u isti mah predstavlja i početak njegovog kraja. U tom svetlu, postavlja se filozofski i politički problem da li pitanje migranata pripada biopolitici i koje su posledice koje proizilaze iz odgovora na ovakvo pitanje. Čak, dakle, sasvim nezavisno od toga da li će se odgovoriti potvrdno ili odrečno na empirijsku dilemu da li je u konkretnoj situaciji sirijskih, avganistanskih, iračkih i ostalih migracija u Evropu presudan uticaj spoljašnjeg političkog faktora, pitanje migranata je biopolitičko pitanje par ekselans jer eksplicitno proizilazi iz savremenog sistema kontrole i upravljanja.

To znači, naime, da se migranti i izbeglice (i jedno i drugo) pojavljuju kao proizvod neoliberalne politike, tj. politike Zapada u protekle tri decenije – kao posledica ratova, tzv. „humanitarnih intervencija“, nasilnih ili manje nasilnih promena režima, simulacije građanskih otpora, izazivanja kriza ili navodnog njihovog rešavanja.

Konkretno, novog masovnog izbeglištva u Evropu ne bi bilo da prethodno nije bilo zapadnog intervencionizma u Avganistanu, Iraku, kao i pokušaja ozbiljnog narušavanja suvereniteta Sirije. 

Konkretno, novog masovnog izbeglištva u Evropu ne bi bilo da prethodno nije bilo zapadnog intervencionizma u Avganistanu, Iraku, kao i pokušaja ozbiljnog narušavanja suvereniteta Sirije. U tom smislu izbeglice, kao i humanitarna kriza koja je nastala, jedan su od najživljih primera delovanja biopolitičkog sistema SAD i EU – i izraz „izbeglice“ adekvatniji je utoliko što upućuje na depolitizaciju politike koja se odigrava u neoliberalizmu, tj. bez ostatka referira na rat i na one koji se bore za „goli život“ (izraz „migranti“ upućuje na ekonomsku dimenziju i težnju za „boljim životom“, i zapravo ova dva momenta, uzeta zajedno, težnja za „golim životom“ i težnja za „boljim životom“ upravo uspostavljaju depolitizaciju politike kakvu neoliberalizam želi).

Jer, izbeglice, baš kao ni migranti, ne mogu biti nikakav subjekt s obzirom na to da je reč ili o 1) borbi za golu egzistenciju, te stoga o prisilnom kretanju  i izmeštenosti koja je znatno bliža savremenom ropstvu nego savremenom subjektivitetu (i utoliko su izbeglice najava smrti subjekta), ili je 2) pak reč o klasičnom primeru potrošačkog društva i savremenog kapitalizma, što je slučaj sa tzv. težnjom za „boljim životom“, ergo, sa ekonomskim migrantima. Ili, drugim rečima, gde ima progona, tu nema prava, gde ima straha za život, tu se, u hegelovskom žargonu, ne osvaja borba za priznanje.

To su razlozi zbog kojih je, u izvesnom smislu, upravo fenomen savremenog izbeglištva zapravo prava slika savremene Evrope, njenog političkog  i pravnog „samozahvata“ u bezmalo tri decenije, odnosno ogledalo svih evropskih zabluda i poraza i, pre svega, slika evropskog bežanja od sopstvenog identiteta. To je najupečatljivija posledica podrške imperijalističkim i kolonijalističkim tendencijama sa one strane Atlantika čija je srž biopolitika.

Stoga, kada govorimo o izbeglicama ili, preciznije i osnovnije, o ratu, opažamo da je fundament svih proteklih savremenih ratova zapravo rat protiv suvereniteta, protiv pojma i praksi suvereniteta - i utoliko je fenomen izbeglica živopisan primer „dekonstrukcije“ (dakle, spoja neoliberalizma i postmoderne) i destrukcije suvereniteta (ili, eksplicitnije, onda govorimo o samodestrukciji suvereniteta u Evropi). Štaviše, i izbeglice i migranti, na različite načine, pojavljuju se kao metafore savremenog zapadnog sveta gotovo bez ostatka, jednog otuđenog sveta bez staništa, sveta ljudske izmeštenosti i neprestane borbe za preživljavanje, sveta koji, svesno ili nesvesno, pokušava da uništi multiplicitet subjektiviteta i identiteta.

Kako se kroz pitanje izbeglica i migranata prelama struktura funkcionisanja neoliberalizma tj. biopolitike u Evropi? Prvo, kroz podelu na one koji su, uslovno govoreći, „podobni“ da se pripuste na Stari kontinent, odnosno, koji su, kao radna snaga, potrebni, i one druge koji su potpuno „suvišni“, te ih je tako potrebno zadržati, da se tako izrazimo, „na bedemima Evrope“ (strukturno ova podela je npr. u tom svetlu, vrlo slična  podeli stanovništva u Grčkoj, na populaciju koja još uvek, sa gledišta sistema, ima upotrebnu vrednost, i onu koja je definitivno nema), i ovi primeri pokazuju da je čak i u navodnom „humanitarizmu“ Evrope u odnosu prema izbeglicama reč upravo o kapitalizmu jer je, sa jedne strane, reč o prikupljanju jeftine, a potrebne radne snage i, sa druge, o izgradnji strategije da svi koji se ne uklapaju u ovaj utilitaristički zahtev treba da ostanu izvan granica Evropske unije. 

Biopolitika se pojavljuje, odnosno postaje sasvim transparentna, i kroz način odnošenja prema migrantima i izbeglicama tj. kroz ekstremne političke reakcije, u kojima se izbeglice tretiraju ili kao „zveri“, kao bića nižeg reda koja ne pripadaju ljudskoj vrsti ili pak kao nekakav vrhunac ljudskosti sa takoreći „viškom“ prava.

U sličnom smislu, možemo pratiti proces formiranja „zonirane Evrope“, odnosno proces podele praktično celokupne Evrope na različite „zone“ koja korespondira sa razmeštanjem migranata i koja je, isto tako, proporcionalna stepenu razvijenosti i moći pojedinačnih evropskih država. Drugo, biopolitika se pojavljuje, odnosno postaje sasvim transparentna, i kroz način odnošenja prema migrantima i izbeglicama, tj. kroz ekstremne političke reakcije, u kojima se izbeglice tretiraju ili kao „zveri“, kao bića nižeg reda koja ne pripadaju ljudskoj vrsti ili pak kao nekakav vrhunac ljudskosti sa takoreći „viškom“ prava.

Sve ovo proizilazi iz činjenice nedostatka suvereniteta u evropskim državama i iz poroznosti unutrašnjih i spoljašnjih granica Evrope, a utoliko je složenije što se hronološki poklapa sa biopolitičkim, odnosno faktičkim izumiranjem evropskog stanovništva. Upravo izumiranje evropskih naroda pokazuje da je biopolitički zapadni sistem u osnovi samodestruktivan tj. da u krajnjoj instanci praktično uništava sam sebe – jer ovde je reč o unutrašnjoj dijalektici i logici da smrt političkog (a to je srž biopolitike tj. neoliberalizma) na kraju implicira i smrt de facto, odnosno da upravljanje celokupnim populacijama  znači preplitanje sledećih motiva: ratovi, intervencije, izbeglištva, migracije – i da svi ovi elementi zajedno čine sistem savremenog upravljanja koji se, u finalnoj instanci, okreće sam protiv sebe. 

U tom svetlu, postaje jasno i da zadovoljavajući odgovor na novonastalo stanje političke, pravne, kulturne, humanitarne i bezbednosne krize, nikako ne može biti parcijalan, odnosno ni arbitraran ni tek numerički tj. mehanički. Odgovor, naime, mora biti sistemski u oba značenja ovog termina, dakle, a) sveobuhvatan i  b) onaj koji se tiče promene tj. inverzije celokupnog sistema. Ili, preciznije, jedino rešenje konkretne izbegličke i migrantske krize je rešavanje krize na njenom izvoru koje bi obezbedilo uslove za povratak ovih različitih grupa u njihove države.

Štaviše – i ovo je bitno istaći – metafora i stvarnost „povratka kući“ tako se pojavljuje kao metafora za novu politiku koja obnavlja značenje „patrie“ u najboljem smislu te reči i, samim tim, upućuje i na autentično značenje politike kao zajednice, kao samodeterminišuće zajednice unutar koje se donose odluke o sopstvenoj sudbini. To bi, naime, bio kraj političkog, vojnog i pravnog intervencionizma jer naznačeni proces implicirao bi početak ne samo politike vremena (ergo, savremene politike 21 veka koja označava prelazak u novu epohu) već i politike mesta (politike u kojoj prostor ponovo postaje bitna odrednica).

Šta bi tako nešto značilo za Evropu? Pre svega, značilo bi obnovu njenog sopstvenog toposa, tj. smisla pojedinačnih evropskih identiteta namesto neoliberalizma, značilo bi obnovu političkih, ekonomskih i kulturnih suverniteta umesto vladavine po dominantnom modelu dominacije, kvazipolitike koja je proizvela izbeglištvo i koja se onda brutalno ili sasvim neprilično prema ovom fenomenu odnosi. To je proces postajanja novog subjektiviteta ili, preciznije, subjektiviteta spram smrti subjekta. To je izbor koje više nije izbor „golog života“ ili „boljeg života“, već političkog života, savremena obnova aristotelovskog zoon politikon-a kao jedina šansa za poslednji „spas“ zapadne civilizacije – i za istinski dijalog Istoka i Zapada.

U delu Bezbednost, teritorija, stanovništvo Mišel Fuko je, razvijajući zamisao o filozofiji kao politici istine, objasnio da je proces uspostavljanja biopolitike značio formiranje tzv. „društva bezbednosti“ kojim dominira ekonomija bezbednosti, a nešto kasnije Žan Bodrijar u eseju "O duhu terorizma" eksplicirao je kako je upravo na taj način nastalo „drugo sistema“, tj. terorizam. Isti logički sled tiče se i nastanka "Islamske države", kao najradikalnijeg oblika terorizma, fenomena koji se, naime, pojavljuje kao kolateralni, ali imanentni proizvod istog sistema, jednako kao što se i izbeglice i migranti pojavljuju kao posledica neoliberalne ekspanzije i pokušaja nametanja vrednosti tzv. „liberalne demokratije“, odnosno, kao, istovremeno, humanitarni i bezbednosni problem. 

Razmatrajući odnos između tehnika bezbednosti i stanovništva – a upravo ideologija stanovništva svojstvena je neoliberalizmu - Fuko zapravo prikazuje kako se stanovništvo pojavljuje kao postpolitički subjekt. Slobodna cirkulacija analizira se kao dimenzija uspostavljanja dispozitiva bezbednosti i ovaj proces, kao i njegova inverzija tj. polje nestanka svake bezbednosti, sastavni su elementi istorije upravljaštva neoliberalizma. Pod upravljaštvom, kaže Fuko, „podrazumevam tendenciju i liniju sile koja, na celom Zapadu, već veoma dugo ne prestaje da vodi ka prvenstvu tipa moći koji možemo nazivati upravljanjem nad svim drugim tipovima moći, poput suverenosti i discipline.“ 

U tom svetlu, upravo protekle decenije pokazale su kako se tzv. „društvo bezbednosti“ zapravo ispostavilo kao jedno od najnesigurnijih, kao vreme procvata terorizma – kao i da je ovakav proces rezultat sistemskog zatiranja dva najvažnija određenja političkog tj. suvereniteta i demokratije. Naizgled sasvim paradoksalno, upravo sistem „liberalne demokratije“ u najrelevantnijim teorijskim i političkim okvirima ukinuo je i suverenitet i demokratiju kroz destruktivno delovanje transnacionalnih struktura kapitala.

Činjenica da su se pojam i prakse političkog, pravnog, ekonomskog i kulturnog suvereniteta našle na udaru istovremeno sa konceptom i politikom prave demokratije povratno svedoči, pored ostalog, i o stepenu njihove unutrašnje povezanosti, kao i o tome da se upravo u suverenitetu i demokratiji krije traženi odgovor na biopolitiku.

Činjenica da su se pojam i prakse političkog, pravnog, ekonomskog i kulturnog suvereniteta našle na udaru istovremeno sa konceptom i politikom prave demokratije povratno svedoči, pored ostalog, i o stepenu njihove unutrašnje povezanosti, kao i o tome da se upravo u suverenitetu i demokratiji krije traženi odgovor na biopolitiku. Ili, preciznije, obzirom na samodestruktivni element savremenog neoliberalizma, tačka preloma kojom se stvaraju uslovi za novi početak pojavljuje se kao osnova buduće politike.

Obnova političkog znači obnovu pojmova i praksi suvereniteta i demokratije kao konstitutivnih i nerazdvojivih elemenata. Štaviše, tek iz ove vrste empirijske i faktičke, ali i konceptualne i teorijske promene, postaje jasno da je dilema između podizanja zidova kako bi se sprečio dalji priliv migranata i izbeglica i tzv. „politike otvorenih vrata“ zapravo lažna dilema ili, preciznije, da se obe ove alternative pojavljuju kao rezultat biopolitike tj. neoliberalne kriptopolitike i stoga su deo istih  oblika upravljanja. To su razlozi zbog kojih se rešenje krize pojavljuje izvan naznačenih opcija, odnosno traženi izlaz nalazi se u uspostavljanju novih sistemskih političkih i društvenih formi postliberalnog patriotizma. 

Šira verzija obraćanja na naučnom skupu „Migracije: pravni, bezbednosni, demografski i socio-ekonomski problemi", 5.novembar 2015, Beograd. 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner