Разгледница из Британије – није боље, само је другачије

Запад, једна слика: Велика Британија

Пре извесног времена вратио сам се са једномесечног истрaживачког боравка у Лондону. Као и увек када се дође са неког путовања, сумирају се утисци. На главно питање како је тамо и како бих у једној реченици описао боравак, одговор гласи: Тамо није боље, тамо је другачије.

Велика Британија је некада била највећа империја на свету (империја у којој никада не залази сунце). Време колонијализма учинило је да већ вековима британска спољна и унутрашња политика буду испреплетане. Иако је империја нестала, везе (пре свега економске) са бившим колонијама и даље су јаке. Колонијална моћ учинила је Британију светским играчем, и то се потврдило у свим историјским догађајима до данас. Као једна од најутицајнијих држава света, стална чланица Савета безбедности УН, Велика Британија је и једна од водећих земаља Европске уније.

Ипак, Британија је и држава у кризи: дугови расту (према подацима Националног завода за статистику, у априлу је јавни дуг износио хиљаду и 387 милијарди фунти, односно скоро 90 одсто БДП-а!), незапосленост се постепено повећава (у првом кварталу 2013. године 15.000 људи је остало без посла, а незапосленост тренутно износи 7,8 одсто); снажно антиевропско и антиимиграционо расположење је у порасту (антиевропски УКИП је на локалним изборима „почистио“ конзервативце, а према најновијем истраживању објављеном 29. маја попели су се на рекордних 17 одсто подршке!). Питање шкотског референдума (планираног за септембар 2014) подигло је политичке тензије у Британији. Док један део страновништва жели да Шкоти оду, како их више „не би издржавали“, други напомињу да је тренутна позиција Шкотске непоштена у односу на Енглеску – јер Шкоти имају свој парламент и своје законе, а закони британског парламента, у којем седе и Шкоти, важе само за Енглезе.

Британска специфичност, чудна и приметна, која их одваја од других, уме да буде и фрустрирајућа. Рецимо, у старим зградама и кућама лавабои у купатилу и кујни имају две чесме – са леве стране за топлу и са десне за хладну воду. Тако човек дође у позицију да не може да опере руке а да се или не заледи или не испече!?

Дакле, ни њима свакако не цветају руже. Ипак, оно што путник – странац који дође у Британију види, чини ми се, јесу: традиција и систем (поредак) који прожимају друштво, који су грађени и каљени кроз много векова и изазова и за које се очекује да ће и ову актуелну економско-политичку кризу пребродити, уз одговарајуће трансформације и прилагођавања.

Свако ко је протеклих година за Лондон путовао директно из Београда морао је да лети на аеродом Хитроу (који је уз франкфуртски аеродром) најпрометнији у Европи. Поред тога што слетање на Хитроу (за разлику од Гетвика, докле се раније летело Бритиш ервејзом из Београда) нуди прелеп поглед на центар Лондона и Темзу кроја протиче средином града, спуштање авиона омогућава путнику да сасвим лепо види путеве и аутомобиле и да већ ту уочи прву специфичност Британије – да се вози супротном страном од остатка Европе и већине држава света. Већ сама та слика упућује путника на помисао да испод њега лежи земља која је доста другачија. Британска специфичност, чудна и приметна, која их одваја од других, уме да буде и фрустрирајућа. Рецимо, у старим зградама и кућама лавабои у купатилу и кујни имају две чесме – са леве стране за топлу и са десне за хладну воду. Тако човек дође у позицију да не може да опере руке а да се или не заледи или не испече!? Има и других спеифичности, које ће бити наведене даље у тексту.

Први сусрет са Британијом путник има на царини. Међу цариницима на аеродрому Хитроу тешко је било уочити белца. Махом су били људи које би по боји коже, али и чалмама на глави сврстали међу Индусе, Пакистанце, Африканце или људе који су пореклом из карипских крајева. То се још јасније види када се обиђу ресторани, кафићи и мини-маркети у Лондону који су махом у власништву Индијаца и Пакистанаца, али све више и Азијата. На попису из 2011. први пут у историји број белих Британаца (White British) у Лондону пао је испод 50 одсто, учинивши престоницу Уједињеног Краљевства првим главним градом на свету у којем је домицијално становништво изгубило укупну већину.

Економски проблеми, упоредо са сталним приливом великог броја имиграната из бивших колонија, али и нових чланица ЕУ, условили су пораст националног екстремизма међу Енглезима протеклих година. Недавно обезглављивање војника у Лондону само је повећало напетости у друштву. У разговору са људима (посебно онима који су образованији) чућете изражавање дубоке забринутости због садашњег стања и коментар да, иако Британија мора да опстане као толерантно друштво, овако више не иде када је реч о имигранитима и странцима. На удару су се у последње време посебно нашли Бугари и Румуни који у све већем броју долазе у УК и баве се шверцом.

И поред ових проблема, призор који странац затиче на улицама Лондона показује да је заиста реч о престоници империје и једном од најмоћнијих центара света. На скоро сваком кораку улицама Лондона (а још више у унутрашњости Британије, где интернационализација није тако присутна као у великој метрополи) уочава се традиција, историја и поредак који се огледају у монументалним грађевинама од којих су многе старе стотинама, па и хиљадама година (значајан део панораме Лондона, посебно на обалама Темзе, чине стубови и споменици из времена древног Египта и других старих цивилизација који су пренети у Британију), церемонијалним сменама гарде испред институција краљевске породице, као и великом реду у протоку људи и саобраћаја и поред огромне гужве. Лондон, који никада није рушен (осим у време бомбардовања у Другом св. рату које је трајало осам месеци) и никада није био освајан и окупиран, у себи носи трагове и обележја са којима може да се истакне мало који град, а посебно не много пута рушени Београд.

Међу цариницима на аеродрому Хитроу тешко је било уочити белца. Махом су били људи које би по боји коже, али и чалмама на глави сврстали међу Индусе, Пакистанце, Африканце или људе који су пореклом из карипских крајева. То се још јасније види када се обиђу ресторани, кафићи и мини-маркети у Лондону који су махом у власништву Индијаца и Пакистанаца, али све више и Азијата. На попису из 2011. први пут у историји број белих Британаца (White British) у Лондону пао је испод 50 одсто, учинивши престоницу Уједињеног Краљевства првим главним градом на свету у којем је домицијално становништво изгубило укупну већину.

Међутим, оно што посебно оставља утисак – барем је оставило утисак на аутора ових редова – јесте социјална култура људи и функционисање институција у Британији.

Социјална култура пре свега се односи на начин опхођења људи једних према другима. Готово да нема прилике у којој неко ко прође испред вас – било да сте га ви намерно пропустили или не – неће климнути главом и благо се насмејати. Приликом спуштања покретним степеницама у метро сви по правилу стоје са десне стране, како би они који журе брзо могли да прођу поред. На аутобуским станицама, посебно у центру где је гужва, често се види велики број људи који у дугачким редовима мирно чекају превоз. Тако се у аутобус улази по редоследу – ко је пре дошао на станицу, он је пре у реду – а не по томе ко се више гура. Просто, стиче се утисак да постоји свест о другом, а не само о себи.

Култура је очита и у свађи. Игром случаја, у Лондону сам се затекао у време смрти Маргарет Тачер. И поред опште јавне забринутости за безбедност (непосредно пре сахране, у Бостону се десио бомбашки напад) одлучио сам да не пропустим јединствену прилику да присуствујем сахрани жене која је поделила Британију и оставила траг у свету као прва жена премијер и као човек чија је економска политика обележила еру у развоју света. Као новинар, пратио сам поворку дуж центра све до катедрале Св. Павла у којој је била служба. У једном тренутку, у поворци се појавио човек који је носио жуту врећу на којој је био исцртан знак „смајли“. Наравно да је изазвао реакцију присутних, али нико га није ударио нити опсовао. Уследиле су критике да је вероватно реч о некоме ко је зависник од социјалне помоћи (Маргарет Тачер је у том пољу правила оштре резове) и наступила је идеолошка расправа, али човек је мирно наставио да хода међу људима и да полемише са њима без међусобног прекидања и увреда.

Дух толеранције који је један од темељних принципа британског друштва уочљив је и испред саме зграде парламента, где је један од споменика посвећен Оливеру Кромвелу, лорду протектору, човеку који је укинуо монархију и који је због тога после смрти ископан из гроба и разапет на мосту на Темзи. И поред тога што је реч о човеку који је ударио шамар најдубљем темељу британског друштва и државе – монархији – и његово име и учинак се поштују као део традиције и историје.

Као што је познато, нису сви са жаљењем примили вест о смрти Челичне лејди. Добар део становништва се радовао – отворено, организујући журке на улици. Многи од њих дошли су и на сахрану како би омели поворку (то су јавно саопштили). Нико од људи који су организовали протест на делу трасе којом је ишла погребна поворка није ни превентивно, нити под било којим другим образложењем приведен. Напротив. Дошавши до дела трасе где су демонстранти, присуствовао сам нечему што нисам сигуран да бих видео у Београду, или другде у региону – они који су жалили и они који су славили смрт Маграрет Тачер међусобно су се помешали. Расправе су биле оштре, жучне али ни у једном тренутку није дошло до физичких сукоба, нити је било видљивије присуство полиције. Расправе су биле идеолошке, поткрепљене подацима. Са једне стране противници Маргарет Тачер, махом клинци, студенти и левичари, а са друге помало уштогљени, са актн ташнама и у оделима, представници средње класе и они који су очито више економски десно настројени. Нити учесници расправе, нити медији који су те свађе снимали и о томе извештавали, нису читавој причи дали патетичан карактер – какав је често очит код нас када се обележава смрт неке значајније политичке личности.

Недавно обезглављивање војника у Лондону само је повећало напетости у друштву. У разговору са људима (посебно онима који су образованији) чућете изражавање дубоке забринутости због садашњег стања и коментар да, иако Британија мора да опстане као толерантно друштво, овако више не иде када је реч о имигранитима и странцима. На удару су се у последње време посебно нашли Бугари и Румуни који у све већем броју долазе у УК и баве се шверцом.

Уопште, у британском друштву присутна је култура дијалога која подразумева да свако има право да критикује и оптужи некога, да за то изнесе доказе и да ће се јавност тиме бавити. Тамо нема мање и више „угледних“ и „неугледних“ појединаца и медија – већ свако има право да пита, очекује одговор и добије одговор. Тако се сатирични часопис „Прајвет ај“ цитира и у најугледнијем дневнику „Дејли телеграфу“, а прозивке и критике јавности (без обзира да ли је реч о људима и институцијама од утицаја или са мањим утицајем) брзо добијају одговор прозваних јер сами медији инсистирају да држава одговори. У Србији, већ годинама, право да се чује њихово мишљење и да добију одговор имају само они појединци и медији који су подобни властима.

Када је реч о британским медијима, стање није тако ружичасто како би се чинило за земљу која је синоним за развој и слободу штампе и информисања. Мој боравак у Лондону управо је био повезан са истраживањем положаја британске штампе, тако да сам знатно детаљније пратио тамошње токове. И тамо, као и овде, има притисака власника на уреднике и уредника на новинаре. Ипак, када неко буде ухваћен у лажи или превари – правосуђе реагује брзо и о томе сви извештавају. За разлику од медија у Србији, који званично не подржавају никога а незванично тргују са свима, британски медији јавно декларишу коме више припадају и коме нагињу. Тако нема дилеме да су, рецимо, „Дејли телеграф“ или „Експрес“ окренут конзервативцима, а да су „Фајненшл тајмс“ и „Гардијан“ наклоњени лабуристима.

Када сам у интервјуу заменику уредника „Тајмса“ поставио питање – да ли је могуће да неку информацију медији прећуте ако није у сагласју са опцијом коју подржавају (као што су, својевремено, једино „Сведок“ и портал „Пиштаљка“ обелоданили податке ко су стварни власници сада угашеног таблоида „Прес“, па је шест месеци касније, након избора и формирања нове владе, „Курир“ после (новог) политичког заокрета „обелоданио“ ту исту вест, а потом су то учинили и други) добио сам логичан, али за стање у нашим медијима – небитан одговор: ако бисмо ми то урадили, други би то објавили. Док у британским медијима и даље преовладава принцип да се до информације дође и да се буде први који ће то објавити (што новинарски делује смислено), у Србији, нажалост, преовладава принцип да се информацијом уцењује и тргује, што показује да многи наши медији не функционишу на темељима новинарске професије већ политичког рекета и дила.

Приликом спуштања покретним степеницама у метро сви по правилу стоје са десне стране, како би они који журе брзо могли да прођу поред. На аутобуским станицама, посебно у центру где је гужва, често се види велики број људи који у дугим редовима мирно чека превоз. Тако се у аутобус улази по редоследу – ко је пре дошао на станицу, он је пре у реду – а не по томе ко се више гура. Просто, стиче се утисак да постоји свест о другом, а не само о себи.

У британским медијима водећи текстови имају потпис (нема „екипа Фајненшл тајмса“ или „екипа Индипендента“, као код нас), а извори неугодних информација – када се помену – помињу се ретко због поузданости, и односе се како на опозицију тако и на власт.

Британско друштво, као доста традиционално, има систем форми који је очит у односу између људи и њиховом међусобном опхођењу. Једна од тих форми огледа се и у томе да ће вам службеник (било да је реч о продавцу у радњи или возачу аутобуса) увек пожелети добар дан често праћен питањем „како сте“. У почетку ово може деловати збуњујуће, посебно за нас који нисмо навикли да нас продавац у радњи, возач аутобуса, или поштар, које први пут видимо, упитају како смо. Наравно, јасно је да – нити је њима стало до тога како се ви осећате, нити је вама стало до њихове пажње и питања. Ипак, форма која је присутна у опхођењу чини читаву ситуацију лагоднијом и опуштенијом што, последично, води и квалитетнијој комуникацији.

Отвореност и пријатност у комуникацији, као део њихове социјалне културе, огледа се и кроз однос институција према појединцу. Највећи број институција и професионалаца (професора, новинара, челника НВО-ова...) којима сам се обратио путем електронске поште – у року од неколико сати или највише два дана одговорио је на моје писмо. Проверио сам ово са познаницима који су у Британији на студијама и они имају исто искуство. Иза мене није стајао нико, писма сам писао са приватне имејл адресе, а слао сам их на званичне и свима доступне мејлове. Моје, али и искуства других са којима сам причао, када је реч о српским институцијама, јесте да ретко када можете да добијете одговор на питања постављена електронском поштом.

У највећем броју случајева, састанке сам брзо заказао, како у Форин офису, тако и у Парламенту и другим институцијама. Секретари и секретарице који су се јавили електронским писмом или телефоном интересовали су се за моја питања и у координацији са мојим временом и обавезама тражили најбоље време за сусрет са неким званичником или значајним појединцем. У комуникацији није био приметан осећај надмености и бирократске формалности, толико очит у комуникацији са нашим службеницима. Иначе, као новинар, а тек као појединац – „обичан грађанин“, могу на прсте да избројим прилике када сам успео нешто да уговорим или решим преко „имејла“ са нашим министарствима и државним чиновницима.

Пример из британског парламента доста говори о британском начину рада, али и о њиховом нагласку на приватност. Индивидуалну, новинарску посету британском парламенту организовао сам преко електронске поште. За разлику од српског парламента, у који одлазим релативно често и где ме готово редовно детаљно прегледају и проверавају код кога идем, уз обавезу да приложим личну карту – у британски парламент сам, прошавши безбедносну контролу на вратима, ушао без тога да ми је ико тражио личну карту, пасош или било који документ на увид. Само сам се представио и убрзо се појавила особа из службе за односе с медијима која ме је одвела у канцеларију где сам се срео са неколико посланика и представника парламентарних служби. Представници парламентарних служби на тим пословима раде већ годинама, а не од смене власти.

Детаљ са сахране Маргарет Тачер: Као новинар, пратио сам поворку дуж центра све до катедрале Св. Павла у којој је била служба. У једном тренутку, у поворци се појавио човек који је носио жуту врећу на којој је био исцртан знак „смајли“. Наравно да је изазвао реакцију присутних – али нико га није ударио нити опсовао.

Пошто сам већ био у британском парламенту, наравно да сам се распитао и за цене у ресторану. Цене у ресторанима британског парламента се формирају тако што се узима просек цена у ресторанима и кафићима у Вестминстеру (делу града где су скоро све битне институције; то би код нас била улица Кнеза Милоша) уз просек цена у ресторанима и кафићима у некој главној улици (рецимо, код нас би то били Кнез Михаилова или Страхинића бана). Када се све то упореди, гледа се просечна цена и она је основа за формирање цене у ресторанима. Дакле, ако је и нешто јефтиније, разлика је минимална. Знамо да је у српском парламенту то знатно другачије. (О начину рада и функционисања британског парламента, са свим специфичностима око плата и накнада, објављен је опширан текст у једном од бројева листа „Сведок“.) На овој анализи су ми одређени народни посланици замерили уз коментар да је ресторан наше скупштине „менза“, да је то што сам поредио „неупоредиво“ и да би подизање цена у ресторану српског парламента само погодило запослене који тамо раде. Посебно је у расправи била агилна потпредседник Народне скупштине, иначе из Новог Сада. Када сам госпођи народном посланику указао да је то непоштено према другим људима који раде у државној служби или приватном сектору, а који немају „мензе“ на својим радним местима, одговор је био: „ја се борим да свака компанија има мензу“. Ја држим да није нормално да „свака компанија има мензу“, већ да се остави појединцу да он сам одлучује шта жели да једе и да плати, те да цене морају да буду тржишне и да важе за све, а не за поједине делове становништва.

Једна од највећих предности боравка у Британији односи се на доступност великог броја извора података. У сврху истраживања често сам боравио у Британској библиотеци (The British Library), њиховој највећој званичној библиотекарској установи. Истражујући положај британске штампе, затражио сам да погледам и књигу „Ареопагетика“ Роберта Милтона, народног посланика из времена власти Оливера Кромвела. У „Ареопагетици“ садржан је говор који је 1641. Милтон одржао британском парламенту залажући се за укидање цензуре над штампаним материјалима у штампаријама. Реч је о првом модерном спису који се залаже за слободу штампе. Један сат и петнаест минута пошто сам наручио ту књигу, испред мене, за столом у мојим рукама био је оригинал Милтонове „Ареопагетике“ из 1641.

Колико ми је било драго што у рукама држим једно велико дело, толико ми је било и мучно јер сам се сетио својих студентских и каснијих искустава из Београда и немогућности да, због мрзовоље службеника или лоше папирологије у администрацији, дођем до одређених књига, које су објављене знатно после Милтонове „Ареопагетике“ и које је могуће наћи и у антикварницама, али нажалост – иако их има у библиотеци – процедуарални проблеми и којекакви изговори онемогућавају обичног човека да им приступи. У писму које сам тада послао једном пријатељу, описујући овај случај, на крају сам записао: „Нису они бољи од нас (мислим на Британце), само су организованији и имају већу одговорност и свест о институцијама и њиховом функционисању. Није ово ствар новца, већ свести и одговорности да се посао обавља професионално, предано и буде љубазан“.

У британском друштву присутна је култура дијалога која подразумева да свако има право да критикује и оптужи некога, да за то изнесе доказе и да ће се јавност тиме бавити. Тамо нема мање и више „угледних“ и „неугледних“ појединаца и медија – већ свако има право да пита, очекује одговор и добије одговор.

Постоји још једна значајна специфичност која се односи и на сам карактер Британаца и њихово опхођење у свакодневном животу, а која је, сматрам, вредна помена. Када сам многе пријатеље у Београду упитао где су гледали најновије филмове, попут рецимо „Хобита“, најчешће сам добио одговор – „скинуо сам са интернета“. У Британији, торентовање и гледање филмова на интернету бесплатно није могуће, па је тако у време мог боравка хит био да је могуће преко ИПТВ-а, за три фунте, закупити право да се три пута у месецу одгледа „Хобит“. Дакле, многе ствари које ми у Србији узимамо здраво за готово, а уопште их не доживљавамо као саставни део квалитета нашег живота, тамо, рецимо у Британији, нису тако лако доступне.

Код Британаца је уочљива штедљивост и рационалност – када се изађе из неке просторије угаси се светло, бојлер се укључује ујутру и увече, а не стоји укључен нон-стоп, на посао носе сендвич или салату...  За начин на који ми у Србији схватамо живот и неке свакодневне радње, Британци просто делују скромно и, за наша схватања, сувише су рационални.

Некоме ће се учинити да све што је у овом тексту претходно написано има облик „другосрбијанских“ прича по којима је тамо све боље, а како код нас ништа не ваља и како смо ми најгори. Мој закључак да није боље, већ другачије темељи се на следећем: виђење које ми са ових простора имамо када је реч о томе шта је добар живот, далеко превазилази виђење које о том питању, у конкретном случају, имају Британци, а мислим и други на Западу.

Када је реч о британским медијима, стање није тако ружичасто како би се чинило за земљу која је синоним за развој и слободу штампе и информисања... И тамо, као и овде, има притисака власника на уреднике и уредника на новинаре. Ипак, када неко буде ухваћен у лажи или превари – правосуђе реагује брзо и о томе сви извештавају. За разлику од медија у Србији, који званично не подржавају никога, а незванично тргују са свима, британски медији јавно декларишу коме више припадају и коме нагињу.

То се види на бројним примерима који су препознати и у статистикама и испитивањима тржишта: у Британији и они са добрим платама (професори универзитета, више рангирани чиновници или менаџери...) када оду у радњу, пажљиво бирају робу и пажљиво мере однос цене и квалитета; станови се не греју нон-стоп већ по потреби, а плаћа се по утрошку; најновије истраживање „Ипсос-јуропа“ (који за разлику од домаћег „Ипсос-а“ има знатно већу тежину у јавности) показује да ће ове године рекордно мали број Европљана путовати на летњи одмор, док истовремено у Србији, у којој милион људи не ради, ове године милион људи ће ићи на одмор (погледати текст у „Сведоку“ на ову тему, из броја 879); за разлику од наших студената који желе да им се смањи градиво, у Британији студенти траже да им се продужи време рада читаоница (сада је у већини универзитета у Лондону радно време читаоница од осам ујутру до поноћи)... Постоји жеља да се добије више, а не да се ради мање, тражи се шанса, а не сигурност... То је оно што суштински одваја Србију од Запада и представља кључно питање које ниједна власт у Србији није покушала да реши. Напротив! Код нас се годинама потпирују социјално-радикални захтеви код људи, а на рачун малобројних који самостално (не на терету државе, већ приватно) раде и опстају.

Зато поређење начина живота у Србији и у развијеним земљама Запада, мислим, није могуће – јер су критеријуми и поимања доброг живота за нас, и за њих, потпуно различити.