Razglednica iz Britanije – nije bolje, samo je drugačije

Zapad, jedna slika: Velika Britanija

Pre izvesnog vremena vratio sam se sa jednomesečnog istraživačkog boravka u Londonu. Kao i uvek kada se dođe sa nekog putovanja, sumiraju se utisci. Na glavno pitanje kako je tamo i kako bih u jednoj rečenici opisao boravak, odgovor glasi: Tamo nije bolje, tamo je drugačije.

Velika Britanija je nekada bila najveća imperija na svetu (imperija u kojoj nikada ne zalazi sunce). Vreme kolonijalizma učinilo je da već vekovima britanska spoljna i unutrašnja politika budu isprepletane. Iako je imperija nestala, veze (pre svega ekonomske) sa bivšim kolonijama i dalje su jake. Kolonijalna moć učinila je Britaniju svetskim igračem, i to se potvrdilo u svim istorijskim događajima do danas. Kao jedna od najuticajnijih država sveta, stalna članica Saveta bezbednosti UN, Velika Britanija je i jedna od vodećih zemalja Evropske unije.

Ipak, Britanija je i država u krizi: dugovi rastu (prema podacima Nacionalnog zavoda za statistiku, u aprilu je javni dug iznosio hiljadu i 387 milijardi funti, odnosno skoro 90 odsto BDP-a!), nezaposlenost se postepeno povećava (u prvom kvartalu 2013. godine 15.000 ljudi je ostalo bez posla, a nezaposlenost trenutno iznosi 7,8 odsto); snažno antievropsko i antiimigraciono raspoloženje je u porastu (antievropski UKIP je na lokalnim izborima „počistio“ konzervativce, a prema najnovijem istraživanju objavljenom 29. maja popeli su se na rekordnih 17 odsto podrške!). Pitanje škotskog referenduma (planiranog za septembar 2014) podiglo je političke tenzije u Britaniji. Dok jedan deo stranovništva želi da Škoti odu, kako ih više „ne bi izdržavali“, drugi napominju da je trenutna pozicija Škotske nepoštena u odnosu na Englesku – jer Škoti imaju svoj parlament i svoje zakone, a zakoni britanskog parlamenta, u kojem sede i Škoti, važe samo za Engleze.

Britanska specifičnost, čudna i primetna, koja ih odvaja od drugih, ume da bude i frustrirajuća. Recimo, u starim zgradama i kućama lavaboi u kupatilu i kujni imaju dve česme – sa leve strane za toplu i sa desne za hladnu vodu. Tako čovek dođe u poziciju da ne može da opere ruke a da se ili ne zaledi ili ne ispeče!?

Dakle, ni njima svakako ne cvetaju ruže. Ipak, ono što putnik – stranac koji dođe u Britaniju vidi, čini mi se, jesu: tradicija i sistem (poredak) koji prožimaju društvo, koji su građeni i kaljeni kroz mnogo vekova i izazova i za koje se očekuje da će i ovu aktuelnu ekonomsko-političku krizu prebroditi, uz odgovarajuće transformacije i prilagođavanja.

Svako ko je proteklih godina za London putovao direktno iz Beograda morao je da leti na aerodom Hitrou (koji je uz frankfurtski aerodrom) najprometniji u Evropi. Pored toga što sletanje na Hitrou (za razliku od Getvika, dokle se ranije letelo Britiš ervejzom iz Beograda) nudi prelep pogled na centar Londona i Temzu kroja protiče sredinom grada, spuštanje aviona omogućava putniku da sasvim lepo vidi puteve i automobile i da već tu uoči prvu specifičnost Britanije – da se vozi suprotnom stranom od ostatka Evrope i većine država sveta. Već sama ta slika upućuje putnika na pomisao da ispod njega leži zemlja koja je dosta drugačija. Britanska specifičnost, čudna i primetna, koja ih odvaja od drugih, ume da bude i frustrirajuća. Recimo, u starim zgradama i kućama lavaboi u kupatilu i kujni imaju dve česme – sa leve strane za toplu i sa desne za hladnu vodu. Tako čovek dođe u poziciju da ne može da opere ruke a da se ili ne zaledi ili ne ispeče!? Ima i drugih speifičnosti, koje će biti navedene dalje u tekstu.

Prvi susret sa Britanijom putnik ima na carini. Među carinicima na aerodromu Hitrou teško je bilo uočiti belca. Mahom su bili ljudi koje bi po boji kože, ali i čalmama na glavi svrstali među Induse, Pakistance, Afrikance ili ljude koji su poreklom iz karipskih krajeva. To se još jasnije vidi kada se obiđu restorani, kafići i mini-marketi u Londonu koji su mahom u vlasništvu Indijaca i Pakistanaca, ali sve više i Azijata. Na popisu iz 2011. prvi put u istoriji broj belih Britanaca (White British) u Londonu pao je ispod 50 odsto, učinivši prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva prvim glavnim gradom na svetu u kojem je domicijalno stanovništvo izgubilo ukupnu većinu.

Ekonomski problemi, uporedo sa stalnim prilivom velikog broja imigranata iz bivših kolonija, ali i novih članica EU, uslovili su porast nacionalnog ekstremizma među Englezima proteklih godina. Nedavno obezglavljivanje vojnika u Londonu samo je povećalo napetosti u društvu. U razgovoru sa ljudima (posebno onima koji su obrazovaniji) čućete izražavanje duboke zabrinutosti zbog sadašnjeg stanja i komentar da, iako Britanija mora da opstane kao tolerantno društvo, ovako više ne ide kada je reč o imigranitima i strancima. Na udaru su se u poslednje vreme posebno našli Bugari i Rumuni koji u sve većem broju dolaze u UK i bave se švercom.

I pored ovih problema, prizor koji stranac zatiče na ulicama Londona pokazuje da je zaista reč o prestonici imperije i jednom od najmoćnijih centara sveta. Na skoro svakom koraku ulicama Londona (a još više u unutrašnjosti Britanije, gde internacionalizacija nije tako prisutna kao u velikoj metropoli) uočava se tradicija, istorija i poredak koji se ogledaju u monumentalnim građevinama od kojih su mnoge stare stotinama, pa i hiljadama godina (značajan deo panorame Londona, posebno na obalama Temze, čine stubovi i spomenici iz vremena drevnog Egipta i drugih starih civilizacija koji su preneti u Britaniju), ceremonijalnim smenama garde ispred institucija kraljevske porodice, kao i velikom redu u protoku ljudi i saobraćaja i pored ogromne gužve. London, koji nikada nije rušen (osim u vreme bombardovanja u Drugom sv. ratu koje je trajalo osam meseci) i nikada nije bio osvajan i okupiran, u sebi nosi tragove i obeležja sa kojima može da se istakne malo koji grad, a posebno ne mnogo puta rušeni Beograd.

Među carinicima na aerodromu Hitrou teško je bilo uočiti belca. Mahom su bili ljudi koje bi po boji kože, ali i čalmama na glavi svrstali među Induse, Pakistance, Afrikance ili ljude koji su poreklom iz karipskih krajeva. To se još jasnije vidi kada se obiđu restorani, kafići i mini-marketi u Londonu koji su mahom u vlasništvu Indijaca i Pakistanaca, ali sve više i Azijata. Na popisu iz 2011. prvi put u istoriji broj belih Britanaca (White British) u Londonu pao je ispod 50 odsto, učinivši prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva prvim glavnim gradom na svetu u kojem je domicijalno stanovništvo izgubilo ukupnu većinu.

Međutim, ono što posebno ostavlja utisak – barem je ostavilo utisak na autora ovih redova – jeste socijalna kultura ljudi i funkcionisanje institucija u Britaniji.

Socijalna kultura pre svega se odnosi na način ophođenja ljudi jednih prema drugima. Gotovo da nema prilike u kojoj neko ko prođe ispred vas – bilo da ste ga vi namerno propustili ili ne – neće klimnuti glavom i blago se nasmejati. Prilikom spuštanja pokretnim stepenicama u metro svi po pravilu stoje sa desne strane, kako bi oni koji žure brzo mogli da prođu pored. Na autobuskim stanicama, posebno u centru gde je gužva, često se vidi veliki broj ljudi koji u dugačkim redovima mirno čekaju prevoz. Tako se u autobus ulazi po redosledu – ko je pre došao na stanicu, on je pre u redu – a ne po tome ko se više gura. Prosto, stiče se utisak da postoji svest o drugom, a ne samo o sebi.

Kultura je očita i u svađi. Igrom slučaja, u Londonu sam se zatekao u vreme smrti Margaret Tačer. I pored opšte javne zabrinutosti za bezbednost (neposredno pre sahrane, u Bostonu se desio bombaški napad) odlučio sam da ne propustim jedinstvenu priliku da prisustvujem sahrani žene koja je podelila Britaniju i ostavila trag u svetu kao prva žena premijer i kao čovek čija je ekonomska politika obeležila eru u razvoju sveta. Kao novinar, pratio sam povorku duž centra sve do katedrale Sv. Pavla u kojoj je bila služba. U jednom trenutku, u povorci se pojavio čovek koji je nosio žutu vreću na kojoj je bio iscrtan znak „smajli“. Naravno da je izazvao reakciju prisutnih, ali niko ga nije udario niti opsovao. Usledile su kritike da je verovatno reč o nekome ko je zavisnik od socijalne pomoći (Margaret Tačer je u tom polju pravila oštre rezove) i nastupila je ideološka rasprava, ali čovek je mirno nastavio da hoda među ljudima i da polemiše sa njima bez međusobnog prekidanja i uvreda.

Duh tolerancije koji je jedan od temeljnih principa britanskog društva uočljiv je i ispred same zgrade parlamenta, gde je jedan od spomenika posvećen Oliveru Kromvelu, lordu protektoru, čoveku koji je ukinuo monarhiju i koji je zbog toga posle smrti iskopan iz groba i razapet na mostu na Temzi. I pored toga što je reč o čoveku koji je udario šamar najdubljem temelju britanskog društva i države – monarhiji – i njegovo ime i učinak se poštuju kao deo tradicije i istorije.

Kao što je poznato, nisu svi sa žaljenjem primili vest o smrti Čelične lejdi. Dobar deo stanovništva se radovao – otvoreno, organizujući žurke na ulici. Mnogi od njih došli su i na sahranu kako bi omeli povorku (to su javno saopštili). Niko od ljudi koji su organizovali protest na delu trase kojom je išla pogrebna povorka nije ni preventivno, niti pod bilo kojim drugim obrazloženjem priveden. Naprotiv. Došavši do dela trase gde su demonstranti, prisustvovao sam nečemu što nisam siguran da bih video u Beogradu, ili drugde u regionu – oni koji su žalili i oni koji su slavili smrt Magraret Tačer međusobno su se pomešali. Rasprave su bile oštre, žučne ali ni u jednom trenutku nije došlo do fizičkih sukoba, niti je bilo vidljivije prisustvo policije. Rasprave su bile ideološke, potkrepljene podacima. Sa jedne strane protivnici Margaret Tačer, mahom klinci, studenti i levičari, a sa druge pomalo uštogljeni, sa aktn tašnama i u odelima, predstavnici srednje klase i oni koji su očito više ekonomski desno nastrojeni. Niti učesnici rasprave, niti mediji koji su te svađe snimali i o tome izveštavali, nisu čitavoj priči dali patetičan karakter – kakav je često očit kod nas kada se obeležava smrt neke značajnije političke ličnosti.

Nedavno obezglavljivanje vojnika u Londonu samo je povećalo napetosti u društvu. U razgovoru sa ljudima (posebno onima koji su obrazovaniji) čućete izražavanje duboke zabrinutosti zbog sadašnjeg stanja i komentar da, iako Britanija mora da opstane kao tolerantno društvo, ovako više ne ide kada je reč o imigranitima i strancima. Na udaru su se u poslednje vreme posebno našli Bugari i Rumuni koji u sve većem broju dolaze u UK i bave se švercom.

Uopšte, u britanskom društvu prisutna je kultura dijaloga koja podrazumeva da svako ima pravo da kritikuje i optuži nekoga, da za to iznese dokaze i da će se javnost time baviti. Tamo nema manje i više „uglednih“ i „neuglednih“ pojedinaca i medija – već svako ima pravo da pita, očekuje odgovor i dobije odgovor. Tako se satirični časopis „Prajvet aj“ citira i u najuglednijem dnevniku „Dejli telegrafu“, a prozivke i kritike javnosti (bez obzira da li je reč o ljudima i institucijama od uticaja ili sa manjim uticajem) brzo dobijaju odgovor prozvanih jer sami mediji insistiraju da država odgovori. U Srbiji, već godinama, pravo da se čuje njihovo mišljenje i da dobiju odgovor imaju samo oni pojedinci i mediji koji su podobni vlastima.

Kada je reč o britanskim medijima, stanje nije tako ružičasto kako bi se činilo za zemlju koja je sinonim za razvoj i slobodu štampe i informisanja. Moj boravak u Londonu upravo je bio povezan sa istraživanjem položaja britanske štampe, tako da sam znatno detaljnije pratio tamošnje tokove. I tamo, kao i ovde, ima pritisaka vlasnika na urednike i urednika na novinare. Ipak, kada neko bude uhvaćen u laži ili prevari – pravosuđe reaguje brzo i o tome svi izveštavaju. Za razliku od medija u Srbiji, koji zvanično ne podržavaju nikoga a nezvanično trguju sa svima, britanski mediji javno deklarišu kome više pripadaju i kome naginju. Tako nema dileme da su, recimo, „Dejli telegraf“ ili „Ekspres“ okrenut konzervativcima, a da su „Fajnenšl tajms“ i „Gardijan“ naklonjeni laburistima.

Kada sam u intervjuu zameniku urednika „Tajmsa“ postavio pitanje – da li je moguće da neku informaciju mediji prećute ako nije u saglasju sa opcijom koju podržavaju (kao što su, svojevremeno, jedino „Svedok“ i portal „Pištaljka“ obelodanili podatke ko su stvarni vlasnici sada ugašenog tabloida „Pres“, pa je šest meseci kasnije, nakon izbora i formiranja nove vlade, „Kurir“ posle (novog) političkog zaokreta „obelodanio“ tu istu vest, a potom su to učinili i drugi) dobio sam logičan, ali za stanje u našim medijima – nebitan odgovor: ako bismo mi to uradili, drugi bi to objavili. Dok u britanskim medijima i dalje preovladava princip da se do informacije dođe i da se bude prvi koji će to objaviti (što novinarski deluje smisleno), u Srbiji, nažalost, preovladava princip da se informacijom ucenjuje i trguje, što pokazuje da mnogi naši mediji ne funkcionišu na temeljima novinarske profesije već političkog reketa i dila.

Prilikom spuštanja pokretnim stepenicama u metro svi po pravilu stoje sa desne strane, kako bi oni koji žure brzo mogli da prođu pored. Na autobuskim stanicama, posebno u centru gde je gužva, često se vidi veliki broj ljudi koji u dugim redovima mirno čeka prevoz. Tako se u autobus ulazi po redosledu – ko je pre došao na stanicu, on je pre u redu – a ne po tome ko se više gura. Prosto, stiče se utisak da postoji svest o drugom, a ne samo o sebi.

U britanskim medijima vodeći tekstovi imaju potpis (nema „ekipa Fajnenšl tajmsa“ ili „ekipa Indipendenta“, kao kod nas), a izvori neugodnih informacija – kada se pomenu – pominju se retko zbog pouzdanosti, i odnose se kako na opoziciju tako i na vlast.

Britansko društvo, kao dosta tradicionalno, ima sistem formi koji je očit u odnosu između ljudi i njihovom međusobnom ophođenju. Jedna od tih formi ogleda se i u tome da će vam službenik (bilo da je reč o prodavcu u radnji ili vozaču autobusa) uvek poželeti dobar dan često praćen pitanjem „kako ste“. U početku ovo može delovati zbunjujuće, posebno za nas koji nismo navikli da nas prodavac u radnji, vozač autobusa, ili poštar, koje prvi put vidimo, upitaju kako smo. Naravno, jasno je da – niti je njima stalo do toga kako se vi osećate, niti je vama stalo do njihove pažnje i pitanja. Ipak, forma koja je prisutna u ophođenju čini čitavu situaciju lagodnijom i opuštenijom što, posledično, vodi i kvalitetnijoj komunikaciji.

Otvorenost i prijatnost u komunikaciji, kao deo njihove socijalne kulture, ogleda se i kroz odnos institucija prema pojedincu. Najveći broj institucija i profesionalaca (profesora, novinara, čelnika NVO-ova...) kojima sam se obratio putem elektronske pošte – u roku od nekoliko sati ili najviše dva dana odgovorio je na moje pismo. Proverio sam ovo sa poznanicima koji su u Britaniji na studijama i oni imaju isto iskustvo. Iza mene nije stajao niko, pisma sam pisao sa privatne imejl adrese, a slao sam ih na zvanične i svima dostupne mejlove. Moje, ali i iskustva drugih sa kojima sam pričao, kada je reč o srpskim institucijama, jeste da retko kada možete da dobijete odgovor na pitanja postavljena elektronskom poštom.

U najvećem broju slučajeva, sastanke sam brzo zakazao, kako u Forin ofisu, tako i u Parlamentu i drugim institucijama. Sekretari i sekretarice koji su se javili elektronskim pismom ili telefonom interesovali su se za moja pitanja i u koordinaciji sa mojim vremenom i obavezama tražili najbolje vreme za susret sa nekim zvaničnikom ili značajnim pojedincem. U komunikaciji nije bio primetan osećaj nadmenosti i birokratske formalnosti, toliko očit u komunikaciji sa našim službenicima. Inače, kao novinar, a tek kao pojedinac – „običan građanin“, mogu na prste da izbrojim prilike kada sam uspeo nešto da ugovorim ili rešim preko „imejla“ sa našim ministarstvima i državnim činovnicima.

Primer iz britanskog parlamenta dosta govori o britanskom načinu rada, ali i o njihovom naglasku na privatnost. Individualnu, novinarsku posetu britanskom parlamentu organizovao sam preko elektronske pošte. Za razliku od srpskog parlamenta, u koji odlazim relativno često i gde me gotovo redovno detaljno pregledaju i proveravaju kod koga idem, uz obavezu da priložim ličnu kartu – u britanski parlament sam, prošavši bezbednosnu kontrolu na vratima, ušao bez toga da mi je iko tražio ličnu kartu, pasoš ili bilo koji dokument na uvid. Samo sam se predstavio i ubrzo se pojavila osoba iz službe za odnose s medijima koja me je odvela u kancelariju gde sam se sreo sa nekoliko poslanika i predstavnika parlamentarnih službi. Predstavnici parlamentarnih službi na tim poslovima rade već godinama, a ne od smene vlasti.

Detalj sa sahrane Margaret Tačer: Kao novinar, pratio sam povorku duž centra sve do katedrale Sv. Pavla u kojoj je bila služba. U jednom trenutku, u povorci se pojavio čovek koji je nosio žutu vreću na kojoj je bio iscrtan znak „smajli“. Naravno da je izazvao reakciju prisutnih – ali niko ga nije udario niti opsovao.

Pošto sam već bio u britanskom parlamentu, naravno da sam se raspitao i za cene u restoranu. Cene u restoranima britanskog parlamenta se formiraju tako što se uzima prosek cena u restoranima i kafićima u Vestminsteru (delu grada gde su skoro sve bitne institucije; to bi kod nas bila ulica Kneza Miloša) uz prosek cena u restoranima i kafićima u nekoj glavnoj ulici (recimo, kod nas bi to bili Knez Mihailova ili Strahinića bana). Kada se sve to uporedi, gleda se prosečna cena i ona je osnova za formiranje cene u restoranima. Dakle, ako je i nešto jeftinije, razlika je minimalna. Znamo da je u srpskom parlamentu to znatno drugačije. (O načinu rada i funkcionisanja britanskog parlamenta, sa svim specifičnostima oko plata i naknada, objavljen je opširan tekst u jednom od brojeva lista „Svedok“.) Na ovoj analizi su mi određeni narodni poslanici zamerili uz komentar da je restoran naše skupštine „menza“, da je to što sam poredio „neuporedivo“ i da bi podizanje cena u restoranu srpskog parlamenta samo pogodilo zaposlene koji tamo rade. Posebno je u raspravi bila agilna potpredsednik Narodne skupštine, inače iz Novog Sada. Kada sam gospođi narodnom poslaniku ukazao da je to nepošteno prema drugim ljudima koji rade u državnoj službi ili privatnom sektoru, a koji nemaju „menze“ na svojim radnim mestima, odgovor je bio: „ja se borim da svaka kompanija ima menzu“. Ja držim da nije normalno da „svaka kompanija ima menzu“, već da se ostavi pojedincu da on sam odlučuje šta želi da jede i da plati, te da cene moraju da budu tržišne i da važe za sve, a ne za pojedine delove stanovništva.

Jedna od najvećih prednosti boravka u Britaniji odnosi se na dostupnost velikog broja izvora podataka. U svrhu istraživanja često sam boravio u Britanskoj biblioteci (The British Library), njihovoj najvećoj zvaničnoj bibliotekarskoj ustanovi. Istražujući položaj britanske štampe, zatražio sam da pogledam i knjigu „Areopagetika“ Roberta Miltona, narodnog poslanika iz vremena vlasti Olivera Kromvela. U „Areopagetici“ sadržan je govor koji je 1641. Milton održao britanskom parlamentu zalažući se za ukidanje cenzure nad štampanim materijalima u štamparijama. Reč je o prvom modernom spisu koji se zalaže za slobodu štampe. Jedan sat i petnaest minuta pošto sam naručio tu knjigu, ispred mene, za stolom u mojim rukama bio je original Miltonove „Areopagetike“ iz 1641.

Koliko mi je bilo drago što u rukama držim jedno veliko delo, toliko mi je bilo i mučno jer sam se setio svojih studentskih i kasnijih iskustava iz Beograda i nemogućnosti da, zbog mrzovolje službenika ili loše papirologije u administraciji, dođem do određenih knjiga, koje su objavljene znatno posle Miltonove „Areopagetike“ i koje je moguće naći i u antikvarnicama, ali nažalost – iako ih ima u biblioteci – proceduaralni problemi i kojekakvi izgovori onemogućavaju običnog čoveka da im pristupi. U pismu koje sam tada poslao jednom prijatelju, opisujući ovaj slučaj, na kraju sam zapisao: „Nisu oni bolji od nas (mislim na Britance), samo su organizovaniji i imaju veću odgovornost i svest o institucijama i njihovom funkcionisanju. Nije ovo stvar novca, već svesti i odgovornosti da se posao obavlja profesionalno, predano i bude ljubazan“.

U britanskom društvu prisutna je kultura dijaloga koja podrazumeva da svako ima pravo da kritikuje i optuži nekoga, da za to iznese dokaze i da će se javnost time baviti. Tamo nema manje i više „uglednih“ i „neuglednih“ pojedinaca i medija – već svako ima pravo da pita, očekuje odgovor i dobije odgovor.

Postoji još jedna značajna specifičnost koja se odnosi i na sam karakter Britanaca i njihovo ophođenje u svakodnevnom životu, a koja je, smatram, vredna pomena. Kada sam mnoge prijatelje u Beogradu upitao gde su gledali najnovije filmove, poput recimo „Hobita“, najčešće sam dobio odgovor – „skinuo sam sa interneta“. U Britaniji, torentovanje i gledanje filmova na internetu besplatno nije moguće, pa je tako u vreme mog boravka hit bio da je moguće preko IPTV-a, za tri funte, zakupiti pravo da se tri puta u mesecu odgleda „Hobit“. Dakle, mnoge stvari koje mi u Srbiji uzimamo zdravo za gotovo, a uopšte ih ne doživljavamo kao sastavni deo kvaliteta našeg života, tamo, recimo u Britaniji, nisu tako lako dostupne.

Kod Britanaca je uočljiva štedljivost i racionalnost – kada se izađe iz neke prostorije ugasi se svetlo, bojler se uključuje ujutru i uveče, a ne stoji uključen non-stop, na posao nose sendvič ili salatu...  Za način na koji mi u Srbiji shvatamo život i neke svakodnevne radnje, Britanci prosto deluju skromno i, za naša shvatanja, suviše su racionalni.

Nekome će se učiniti da sve što je u ovom tekstu prethodno napisano ima oblik „drugosrbijanskih“ priča po kojima je tamo sve bolje, a kako kod nas ništa ne valja i kako smo mi najgori. Moj zaključak da nije bolje, već drugačije temelji se na sledećem: viđenje koje mi sa ovih prostora imamo kada je reč o tome šta je dobar život, daleko prevazilazi viđenje koje o tom pitanju, u konkretnom slučaju, imaju Britanci, a mislim i drugi na Zapadu.

Kada je reč o britanskim medijima, stanje nije tako ružičasto kako bi se činilo za zemlju koja je sinonim za razvoj i slobodu štampe i informisanja... I tamo, kao i ovde, ima pritisaka vlasnika na urednike i urednika na novinare. Ipak, kada neko bude uhvaćen u laži ili prevari – pravosuđe reaguje brzo i o tome svi izveštavaju. Za razliku od medija u Srbiji, koji zvanično ne podržavaju nikoga, a nezvanično trguju sa svima, britanski mediji javno deklarišu kome više pripadaju i kome naginju.

To se vidi na brojnim primerima koji su prepoznati i u statistikama i ispitivanjima tržišta: u Britaniji i oni sa dobrim platama (profesori univerziteta, više rangirani činovnici ili menadžeri...) kada odu u radnju, pažljivo biraju robu i pažljivo mere odnos cene i kvaliteta; stanovi se ne greju non-stop već po potrebi, a plaća se po utrošku; najnovije istraživanje „Ipsos-juropa“ (koji za razliku od domaćeg „Ipsos-a“ ima znatno veću težinu u javnosti) pokazuje da će ove godine rekordno mali broj Evropljana putovati na letnji odmor, dok istovremeno u Srbiji, u kojoj milion ljudi ne radi, ove godine milion ljudi će ići na odmor (pogledati tekst u „Svedoku“ na ovu temu, iz broja 879); za razliku od naših studenata koji žele da im se smanji gradivo, u Britaniji studenti traže da im se produži vreme rada čitaonica (sada je u većini univerziteta u Londonu radno vreme čitaonica od osam ujutru do ponoći)... Postoji želja da se dobije više, a ne da se radi manje, traži se šansa, a ne sigurnost... To je ono što suštinski odvaja Srbiju od Zapada i predstavlja ključno pitanje koje nijedna vlast u Srbiji nije pokušala da reši. Naprotiv! Kod nas se godinama potpiruju socijalno-radikalni zahtevi kod ljudi, a na račun malobrojnih koji samostalno (ne na teretu države, već privatno) rade i opstaju.

Zato poređenje načina života u Srbiji i u razvijenim zemljama Zapada, mislim, nije moguće – jer su kriterijumi i poimanja dobrog života za nas, i za njih, potpuno različiti.