Саудијска Арабија и шеици на челу коалиције против Асада, а не против "Исламске државе"

Вест да се Саудијска Арабија ставила на чело једне арапске коалиције која тежи уништењу "Исламске државе" изазива смех скоро онолико колико изјаве Барака Обаме о „жестини“ ваздушних операција које су спроведене против калифата. Довољно је помислити на то да се Пентагон хвалио да је за шеснаест месеци извршио 9000 ваздушних напада против калифата, када су само руске летелице извршиле 4000 за једва два месеца. У овом нежном рату против "Исламске државе", чији је лимит да „обузда“ калифат, а сигурно не да га уништи, нова арапска коалиција је у ствари само сунитска јер Иран, Ирак и Сирија у њој не учествују. 

На позив Ријада одазвао се чак и Пакистан, исламска, али не и арапска држава, која међутим веома зависи од Саудијаца у погледу финансирања свог војног апарата и испорука енергената. Пакистан је већ морао да попусти саудијским притисцима, шаљући војне снаге у Јемен. Рађање ове коалиције, која прети да уђе на сиријску територију, наговестио је протеклих дана заменик министра спољних послова Уједињених Арапских Емирата Анвар Каркаш, који је националној новинској агенцији изјавио да је његова земља спремна за копнену војну мисију у Сирији и за директну интервенцију у оквиру једне међународне коалиције, коју би по могућству водиле друге арапске земље. 

„Наша земља је спремна да учествује у копненој интервенцији против терориста“ – потврдио је члан владе у Абу Дабију, „под условом да се не понови сценарио који је већ виђен 1991. године, са америчком интервенцијом у Ираку за ослобађање Кувајта“. Тешко је интерпретирати ову последњу изјаву. Можда је заменик министра хтео да каже да ће за разлику од рата из 1991. године, када је ослобођен Кувајт, али није срушен Садам Хусеин, овај пут коалиција ослободити Сирију и свргнути Башара Асада уместо "Исламске државе"?

У очекивању разјашњења за Каркаша, „модел би могао да буде арапски савез под вођством Саудијске Арабије, који интервенише у Јемену“ против шиитских Хута. Циљ Емирата и заливских монархија изгледа да је да се домогне максималне аутономије у односу на Америку (у коју арапске монархије такође немају поверења) да би интервенисале на сиријској територији. Неизбежно, офанзиву сунитских трупа у Сирији Дамаск би посматрао (као и његови савезници Ирачани, Иранци и Руси) као једну инвазију која не би имала за циљ уништење "Исламске државе" – сунитског покрета који ужива широко одобравање у јавном мњењу Саудијске Арабије и заливских емирата. 

Скорашња одсецања главе које је извршила "Исламска држава", укључујући и оно једне жене која је оптужена за вештичарење, нису различита од оних које врши „краљев џелат“ у Саудијској Арабији, где се одсецање главе досуђује чак и за дела врачања. Толике заједничке црте између "Исламске државе" и вахабијског ислама у Саудијској Арабији објашњавају такође због чега је тако оскудан ратни напор Арапа. Уосталом, Саудијци и њихови регионални савезници званично су чланови коалиције против "Исламске државе" још од септембра 2014. године, али се не памте значајније војне акције од њихових, такође модерних ловаца-бомбардера.

На списку 34 државе које су у коалицији налазе се Египат, Турска, Пакистан, Сенегал, Либан, Индонезија, Јордан, Тунис, па чак и Либија, док је циљ намерно нејасан, и састоји се „у заштити нација од зала које изазивају све групе и терористичке организације“ без обзира „на њихову доктрину“ и које су одговорне за ,,убиства или које шире изопачавање у свету и теже да тероришу невине“. Чини се да је ова дефиниција написана управо за снаге које су лојалне Башару Асаду, које побуњеници и Арапи окривљују да пуцају на цивиле без разлике. 

Нису нам потребни истанчани аналитичари и стратези да се претпостави да се арапски експедициони корпус, који би ушао у Сирију из Јордана, не би усмерио на исток према Палмири и Раки, већ пре на Запад, у правцу Дамаска. У исто време не може се искључити да Саудијци и Турци смишљају један заједнички план, у којем би Арапи ушли у Сирију са југа, а Турци са севера да сруше Асадов режим, избацујући из игре Русију, да би се касније упутили ка Багдаду и на југ ка Либану, да се разрачунају са Хезболахом. Била би то једна кампања у којој би непријатељи ове коалиције биле шиитске снаге, а не сигурно "Исламска држава", која је уосталом одувек уживала помоћ Арапа и Турака. 

Очигледно се ради само о једном хипотетичком сценарију, који међутим, није невероватан, и који би проширио конфликт између шиита и сунита, и у којем би сигурно Иран одговорио војном одмаздом директно у Заливу, док би руске реакције могле бити разорне. Арапска коалиција већ је активна у Јемену, где упркос масивној употреби ловаца-бомбардера и једног експедиционог корпуса који чине Саудијци, и војници из Емирата и Катара, није постигла неке опипљиве успехе против побуњеничких Хута. Уосталом, управо ово ангажовање смањило је број трупа и средстава који могу бити постављени у Сирији, док се десетинама погинулих међу арапским војницима у Јемену могу придружити стотине погинулих против очеличене и увежбане Асадове војске. 

Интервенција арапских трупа у Сирији нудила би мало гаранција за борбу против терориста "Исламске државе" и бораца фронта Ал Нусра (другог џихадистичког покрета који је до сада примао помоћ и оружје од Арапа и Турака), али би сигурно широм отворила врата једном глобалном конфликту између шиита и сунита. У овај контекст се уклапају ваздушни напади Сједињених Држава током протеклих дана, у којима су гађани први пут положаји Асадових трупа. 

„Напади коалиције коју предводе Сједињене Државе против сиријске војске нису случајни, и не може се искључити њихово понављање“ – изјавио је стални представник Москве у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин у једном интервјуу за агенцију Риа новости. 

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор:

http://www.lanuovabq.it/it/articoli-sceicchi-in-guerra-

contro-lisis-ma-la-posta-e-la-siria-14698.htm