Виртуелни светови и места стварне моћи

Иако истраживања јавног мњења увек треба узети са здравом дозом резерве, у мери у којој се подударају са низом других показатеља, она могу да се појаве као пресек извесног стања ствари. У том светлу, податак да убедљива већина Американаца подржава санкције САД према Русији - као и да више од половине сматра да би санкције требале бити оштрије – битан је и индикативан. Јер, наиме, овај податак не говори толико о изузетној подршци Обаминој политици, колико о дубини јаза између два народа или, прецизније, о успеху пројекта у којем се деценијама у информационом, образовном, културолошком и друштвеном пољу од Руса прави архетипски непријатељ, који је симбол великог зла човечанства откад је света и века. У 21. веку, међутим, овај поглед на свет - поред тога што је елементарно погрешан - задобија и нову димензију виртуелног света, чији становници већински верују да су САД и даље једина и неприкосновена сила светске политике.    

Друга слика виртуелног света садржана је у сада већ по много чему Обаминој „историјској“ посети Бриселу и односи се не само на извртање недавне прошлости и неистине које су изречене у вези са одржавањем „референдума на Косову“ и поштовању међународног права. Јер, пре свега, ова посета живи је израз виртуелне садашњости оличене у уверењу да се кроз сусрете са Ван Ромпејом и Барозом може учврстити савез Европе и Америке, па чак и направити заједнички фронт према Русији. Оно што се није имало у виду је да између ЕУ и Европе никако не постоји знак једнакости, тј. да је ЕУ виртуелнија него икада пре и да релевантност ставова појединачних европских држава расте сразмерно опадању значаја ЕУ.

Трећи виртуелни свет тиче се оних Украјинаца који су поверовали да њихова најсветлија будућност лежи у радикалном заокрету ка Западу, обећаном рају у којем ће сви проблеми бити решени, као и да у непријатељству са Русијом могу тријумфовати. Штавише, метафорички посматрајући, овде означитељ „Украјинци“ представља променљиву варијаблу, односно тип виртуелности који карактерише све народе који још увек широм затворених очију ирационално гледају на ЕУ као на светско чудо цивилизације. 

Питање сада, разуме се, гласи: Ако три описане слике представљају примере мимикрије стварности, тј. њене симулације која сеже све до изградње целовитих виртуелних светова, где су места стварне моћи?

Места стварне политичке моћи новог века могуће је сагледати кроз три директна контрапримера. Тако, рецимо, за разлику од америчке јавности, немачка јавност већински се противи санкцијама Русији, и разлог за то не почива искључиво у економској вези две земље, већ проистиче и из сложенијег процеса друштвених трансформација у Европи. Јер, промене о којима је реч обухватају читав спектар шароликих европских стварности у којима се изнова промишљају питања улоге државе и њеног јачања, и сходно томе, и аутономних спољних политика. Са друге стране, реч је, не мање, и о другачијим формама повезивања и нарастајућој свести грађана да постојећи савези треба да се замене новим савезима, који би више одговарали на савремене потребе, и потенцијално оснажили већи део Старог континента. Чињеница да више практично не постоји један глас Запада, и да је сада на делу мноштво различитих гласова упућује не само на развијање аутентичне демократичности – јер демократија је увек ствар мноштва и никада ствар једног – већ и на политичку самосвест из које би с временом могли да настану сасвим различити системи.

Следеће место политичке моћи, тј. контрапример Обаминој посети Бриселу, садржано је у симболици и стварности на релацији Лавров-Кери, кроз коју се пресликава безмало целокупна структура украјинског питања као и, последично - евентуалног решења. Јер, САД првобитно су иницирале кризу, али кључ за њено превазилажење суштински се налази у рукама Русије, чији предлози за уставне реформе, федерализацију и највећи степен аутономије за делове земље представљају рационалан одговор, тј. темељ за мирно и стабилно решење. То је приступ који још једном показује да је политичку моћ могуће исказати кроз средства дијалога, али који у исти мах подсећа да уколико се становиште Русије сасвим занемарује, она задржава право на другачије облике деловања.

И трећи пример – који се супротставља вери у виртуелне реалности других – чине сви народи чији се политички циљеви очитују у самосталности делања и успостављању равноправности као прве претпоставке за правду. То је тежња све већег броја различитих народа, и у том смислу стварност која постаје ново место политичке моћи.