Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Vreme malih i/ili velikih revolucija i savremena biopolitika
Savremeni svet

Vreme malih i/ili velikih revolucija i savremena biopolitika

PDF Štampa El. pošta
Bogdana Koljević   
ponedeljak, 13. april 2015.

Svi različiti savremeni fenomeni na koje smo ovde  pokušali da skrenemo pažnju tj. nove svetske pojave i manifestacije koje smo nastojali da artikulišemo i pojmovno obrazložimo - „arapsko proleće“, pokret „Occupy“ i rađanje radikalnih levih i desnih evropskih politika – u mnoštvu aspekata ispostavljaju pitanje da li je, ergo, 21. vek egzemplarno biopolitičko vreme ili se pak, obratno, naziru siluete i obrisi kraja neoliberalizma. Ili, eksplicitnije, ako, iako dvosmisleno i višeznačno, na horizontu izranjaju prvi znaci formiranja političkih subjektiviteta da li je dovoljno da pretpostavimo da su tačke otpora sistemu narasle do te mere da je reč o ireverzibilnom procesu?

Trenutni teorijski i praktički uslovi prikazuju da, en generale, još uvek itekako živimo u svetu biopolitike: jer u savremenoj biopolitici u ravni tehnologije i seksualnosti sve je moguće i sve je dozvoljeno u praktično svim segmentima, sem ako ne zadire u srž politike i ekonomije, odnosno u srž sistema. Naime, politička virtuelnost, kao i simulacija ekonomske održivostistrukturno neodrživih paradigmi, uz ekspanzivne uloge kripto-elita bitno iznad površine i dalje drži hiperprodukciju status quo-a, u zapadnom, kao i u delu ne-zapadnog sveta. Kroz multiplicitet tehnika moći, dominacije i intervencije, u arapskim zemljama i dalje je prisutan i opipljiv uticaj imperijalnih i kolonijalnih sila, pokret OWS u ovom času nalazi se na silaznoj putanji dok u isti mah, sa treće strane, uprkos brojnim novim procesima koji se odvijaju na evropskom tlu, još uvek je na delu prevlast najjačih, čak i kada se tome suprotstavlja većinski narod.

Opet, uprkos činjenici da se, dakle, ovaj teorijsko-praktički zločin virtuelnosti oikos-a i polis-a nameće kao praktično savršen zločin koji je uzrokovao sistemsku proizvodnju depolitizacije i desubjektivizacije i tako uslovio neoliberalnu kontrolu celokupnih populacija od strane (trans)evropskih kriptoelita – sve su prilike da se ovo vreme može imenovati kao vreme intervala. Vreme intervala, kao osobeni vremenski vakum, predstavlja obeležje između dveju epoha, topos u kojem se sakuplja, sabira, premeće i pretura sav materijal na onovu kojeg će nastati prekretnica. To je vreme u kojem mnoštvo stvari nastaje i nestaje, pojavljuje se niotkuda ili iščezava bez traga, vreme žamora ali i konfuzije, izostanska orijentira ali i nejasne nade – vreme malih revolucija.

I upravo kao takvo, ono je bitno različito i sasvim osobeno u odnosu na vreme velikih revolucija (u jednini i množini), koje označavaju događaj, jaz i novu epohu. Jer vreme malih revolucija – baš kao što se to takoreći pravolinijski pokazalo u slučaju „arapskog proleća“, pokreta „Occupy“ i evropskih politika levice i desnice –  mahom je vreme potencijalnosti, multipliciteta stvorenih prilitika i malih pokreta. Ukoliko se u ovom intervalu, u spletu političko-filozofskih i istorijskih obrazaca, i kontingentnih okolnosti pulsiranja društvenog tela, susretnu nova etika i nova politika, možemo govoriti o neponovljivom ideološkom preokretu koji uspostavlja novi sistem. Ergo, vreme malih revolucija može – ali i ne mora – predstavljati predvorje za vreme velikih revolucija, ono, poput razlike neposrednih pobuna od istorijskog ustanka,može da se pojavi kao vesnik nove ere ako se ispostavi da, makar u najavi, upućuje na tektonske preobražaje, na političke, socijalne i ekonomske zemljotrese posle kojih više ništa neće biti kao što je nekada bilo. Stoga vreme intervala nije – u smislu u kojem su o mnoštvu govorili Hart i Negri – nikakav kolateralni superiorni višak koji sistem proizvodi nasuprot samome sebi, već je, naprotiv, nezaobilazni signal i impozantan simptom krize i eventualnog završetka jednog procesa, u ovom slučaju savremene biopolitike.

Razume se, upravo kao što haotični, prostorno-vremenski ograničeni, neartikulisani, pretpolitički neposredni ustancimogu skončati u pukoj i goloj destrukciji i/ili samodestrukciji, ili se naprosto završiti kao da ih nikada nije ni bilo,tako i vreme intervala može da se finalizuje uspostavljanjem praktično beskonačnog regresa, drugog od istog za koje se čini da će trajati ad infinitum, odnosno sistemom koji će zadržati sve bitne poluge biopolitičke hegemonije, te neće značiti kvalitativni iskorak u političko već bitno pre kontinuitet njenog mimesis-a. U tom svetlu, uslov za afirmisanje dolaska nove epohe tiče se prevashodno šireg egzistencijalnog preobražaja, na svim ravnima subjektivacije i u šarolikom mnoštvu intersubjektivnih relacija u sferi javnog, ali i sferi privatnog tj. referira na emancipacijski zaokret koji nosi transformacije jednovremeno u polju politike, nauke, umetnosti, kulture, medija – manifestujući normativnu i strukturnu promenu.

Kao što je Badju pronicljivo prepoznao da se, da bismo mogli govoriti o istorijskoj pobuni ona mora proširiti praktično na sve delove stanovništva, i čak posebno na one koji su po statusu, socijalnom položaju, polu ili starosnoj dobi, udaljeni iz njenog konstitutivnog središta, tako se ovaj argument ispostavlja kao lakmus test ne samo za dešavanja u arapskom svetu već, ili pre svega, za dešavanja u srcu Imperije, kao i na evropskom kontinentu. Jer, tek tzv. „kvalitativna ekstenzija“ tj. sabiranje divergentnih i međusobno suprotstavljenih slojeva jednog stanovništva - mladih, radnika, intelektualaca, porodica, žena, čak i policajaca i vojnika – čini pretapanje multipliciteta glasova u jedinstvo naroda. Štaviše, tek u tom slučaju možemo legitimno govoriti o narodu koji postaje subjekt i o rađanju političkog koje na horizontu izvire kao demokratsko, kao autentična vladavina naroda, kao autonomnost, (samo)kritičnost i (samo)svesnost koja prihvata odgovornosti za (istorijske) odluke.

Zato se, u vremenu malih revolucija, pokraj relevantnosti prostora i vremena – od kojih topos postaje bitan jer unapred i unazad referira na istorijsko dok vreme izranja kao važno upravo zbog „proširenja“ koje se ovde dešava – kao momenat od odlučujućeg značaja javlja   početak uspostavljanja novog subjektiviteta. A obzirom da vreme intervala katkada može potrajati i decenijama ili čak duže,  ono što je možda presudno za prerastanje u suštinski novu epohu je formiranje jedinstvenog vezivnog tkiva, specifične, uslovno govoreći, materije koja, kaonepoznata, još uvek nema ime niti se pojmovno zahvata, ali svejedno prožima sve sfere bivstvovanja i ekspresivno iskazuje osobitost pobune.

Stoga vreme intervala može potencijalno biti ispunjeno serijama protesta, lokalnih manjih ili većih pobuna i štrajkova, brojnih manjih socijalnih nemira, različitih oblika građanskih neposlušnosti,baš kao što, sa druge strane, može biti zapamćeno i po političkim, pravnim i ekonomskim intervencionizmima na domaćem i inostranom terenu. To znači da se, u fluktuirajućem mimohodu, u kojem se ruši jedan sistem a da još nije nastao novi, može desiti da institucije, zakoni, pravila, društveni i normativni izrazi, čak i celokupne populacije, narodi i države bezmalo preko noći ili nekada i više puta menjaju svoj lik skoro do  neprepoznatljivosti, jer fluidnost koja je osnovni sadržaj vakumskog vremena-prostora neretko sobom nosi i protivrečnosti i lomove i sukobe – ali i nepredvidljivi tok događaja, što predstavlja još jednu najavu političkog, odnosno najavu izlaska iz sistema savršene dominacije i kontrole.

U tom smislu, transfer koji upućuje na prve pukotine u liberalnom sistemu nadziranja opaža se u sva tri različita savremena fenomena o kojima smo govorili: u slučaju arapskog proleća to je pitanje vremena posle tj. vremena u kojem se eventualno kao većinska ispostavljaju opredeljenja koja Imperiji ne služe nego joj se suprotstavljaju; u slučaju pokreta „Occupy“ i parole „Mi smo 99%“ to je skretanje pažnje na strukturu celokupnog neoliberalnog sistema i nejasni, ali ipak prisutni apel protiv političke reprezentacije per se, i u slučaju savremenih evropskih politika levice i desnice radikalnost kojom podsećaju na smisao pojma političkog. Ili, u meri u kojoj se u ne-zapadnom svetu koji je skoro per definitionem u celini bio kolonijalizovan, okupiran ili, u najboljem slučaju, marginalizovan, artikulišu nove ideologije bazirane na jednakosti, ravnopravnosti, pravdi i slobodi, pojavljuje se potencijalnost vremena malih revolucija, dok, u minimalističkom ali relevatnom smislu, tačke otpora u srcu biopolitičkog sistema dominacije, koje strukturno mogu da se manifestuju kao ozbiljne pukotine, u sličnom smislu referiraju na mogućnost skoka u novu epohu.

I sa treće strane, rađanje savremenih kritičkih evropskih diskursa pokazuje da za Evropu koja bi se, eventualno,vratila samoj sebi i sopstvenim najboljim tradicijama, još uvek postoji neko vreme: saznanje da je EU ne tek anti-politički, već i anti-teorijski, i anti-evropski projekat, prvi je korak u ovom pravcu. Svakako, tek kada, u sva tri primera, budemo mogli da govorimo o povratku države sopstvenim potencijalima tj. o povratku političke participacije i učešća građana u političkom životu (novoj politizaciji u smislu ponovnog rađanja polis-a), o kreiranju različitih i drugačijih ekonomskih modela – i najzad, ali nikako najmanje važno, o reafirmaciji autonomije svih nevidljivih i nepostojećih i njihovom postajanju subjektima – moći ćemo da kažemo da se vreme intervala u 21. veku ispostavilo kao vreme istorijskih ustanaka.

Jer u takvom slučaju, političko-filozofski smisao događaja – poput zamisli da se svi tzv. „gubitnici tranzicije“, kako ih je označio liberalni kapitalizam, a koji su vremenom postali većina, pojave kao nosioci političkih subjektiviteta – ispostavlja se kao ostvariv i dostižan. Zato je turbulentno vreme savremenog sveta sila koja može da preokrene biopolitiku, i uz sve pretpostavljene rizike koje borba za pravdu i slobodu nosi, vreme malih revolucija može biti njen autentični početak.

(Poslednji odeljak nove knjige „Biopolitika i savremeni svet“, koja je upravo izašla u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2015.)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će, po Vašem mišljenju, ljudi u Srbiji primiti vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner