Kako Haški tribunal proizvodi dokaze?

Stefan Karganović [1]

Postoje najmanje tri važna razloga zašto Srebrenicu treba podvrgnuti bespoštednoj kritičkoj dekonstrukciji [2] sve dok ne dođemo do potpune istine.

Pravni. Integritet međunarodnog pravnog sistema će biti ozbiljno kompromitovan ukoliko ostanu neosporeni rezultati rada jednog političkog instrumenta kakav je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Prećutno prihvatanje njegove neprofesionalne prakse dovešće do opšteg snižavanja pravnih kriterija, postaviće niz opasnih presedana i poslaće poruku da su međunarodne pravne institucije farsa i da ih nekažnjeno može instrumentalizovati onaj ko je u danom momentu nosilac hegemonističkog uticaja u svetu. Ako ustanovi koju je bivši predsednik Milošević, koji je na svom živopisnom, ali u ovom slučaju nenamerno savršenom, engleskom nazvao „lažnim tribunalom“ (false tribunal), bude dopušteno da se kiti nezasluženim prestižom, onda neće biti sjajna budućnost međunarodne pravne nauke. Pravilno konstituisani međunarodni pravni organi, koji rade u potpunosti prema uspostavljenim principima međunarodne pravne nauke, biće kompromitovani svakom vezom sa MKTBJ.

Istorijski. Kada korumpirani politika i novinarstvo deluju ruku pod ruku sa korumpiranim sudstvom, rezultat je, bar na neko vreme, lažna slika istorijskih zbivanja. Taj lažni istorijski zapis onda služi kao pozadina za lažne analize i za dosadno moralisanje o političkim greškama koje su navodno omogućile da se desi jedan takav užas kao što je Srebrenica. [3] Naravno, ne postoji ni trun iskrenosti niti istinske samokritičnosti u tim teatralnim besmislicama. [4] Stvarna svrha hipokritičkog samokažnjavanja jeste da se stvori kvazi moralističko obrazloženje za bahatu agresiju i proaktivne napade bilo gde na Zemljinoj kugli. Ovo lažno obrazloženje dozvoljava agresorima da tvrde da su njihovi postupci, koji potpuno gaze norme međunarodnog prava, u stvari opravdane mere budući da su preduzete iz razloga duboke privrženosti humanitarnom imperativu da se više ne sme dogoditi da se ponovi „Srebrenica“. Praktičan rezultat ove lažne humanitarne brige, u čijoj se pozadini nalaze laži o „lekcijama iz Srebrenice“, da pomenemo samo neke primere, jesu ubijanja u Faludži, mučionice u Gvantanamu, okupacija i uništavanje Iraka i ubistvo oko milion njegovih stanovnika, te mučeništvo ljudi u Avganistanu. [5] Ovo su samo neke od upotreba Srebrenice (kako bi to rekla Dajana DŽonston) na geopolitičkom planu. Lokalno gledano, ona ima i drugu upotrebu, kao instrument političke ucene i moralnog pritiska na jedan mali i hrabri narod čije odbijanje da sarađuje remeti planove sadašnjih hegemona, kao što se tvrdoglavo protivljenje njihovih roditenja pre 70 godina ozbiljno kosilo sa planovima onih koji su igrali ulogu hegemona te epohe. „Srebrenica“ je glavni politički i moralni instrument koji se sada koristi za kontrolisanje srpske političke elite i za sistematsko pokoravanje srpskog naroda. Stvaranje i nametanje lažnog istorijskog zapisa relevantnih događaja neophodno je za uspeh tog projekta.

Zato prvosveštenici lažnog srebreničkog kulta budno motre na najmanji nagoveštaj kritičkog razmišljanja, bilo gde, o njihovoj lažnoj konstrukciji. Oni odmah zatim preteći reaguju da je svaki „pokušaj revizije istorijskih činjenica“ u vezi sa Srebrenicom – strogo zabranjen! [6] Jedan od mehanizama, kako oni po meri svojih propagandnih potreba te „činjenice“ fabrikuju, biće ilustrovan u produžetku.

Moralni. Od svih ciničnih zloupotreba Srebrenice, daleko najokrutnija je moralna. Iskorištena je da okalja celu jednu naciju najsurovijim zločinom koji se može počiniti. Moćna mašinerija propagande, politike i sudstva aktivirana je isključivo u svrhu stvaranja jedne sramne obmane koja se onda potvrđuje kao „istina“ u interakciji političkih i kvazilegalnih ustanova surovog i pljačkaškog svetskog poretka. Oni koji je trebalo da imaju koristi od ove šarade, bosanski muslimani, nisu je uopšte imali. Baš kao i kada je rukovodstvo u Sarajevu 1995. godine bezosećajno izdalo i napustilo stanovništvo srebreničke enklave u sklopu neke političke kombinacije za okončanje rata, bosanske muslimane su kao grupu izmanipulisali na globalnom nivou njihovi brižni zapadni „zaštitnici“, a da većina njih toga nije ni svesna. [7] Rezultat je implicitno revanšističko podsticanje na uzajamni pokolj u celoj Bosni, sa posebnom surovošću u području Srebrenice, što je zatrovalo odnose među komšijama i postavilo temelje dugoročnoj nestabilnosti regiona, kojim se, usled svega toga, od sada jedino može upravljati intervencijom stranih arbitara. „Srebrenica“ je tvorevina koja ima višestuku svrhu.

Da rezimiramo, opaki mit koji su kreatori „Srebrenice“ stvorili  generisao je opasne presedane: lažnu sudsku praksu, lažnu istoriju i lažni međunarodni „moral.“

Fabrikovanje «činjenica». Pravnicima je poznato da je u premetu koji jedan sud razmatra osnovni zadatak tog suda da utvrdi činjenice. Pouzdano utvrđene činjenice polazna su tačka za svaku dalju ozbiljnu pravnu analizu. Bez pouzdane činjenične podloge, svi dalji zaključci suda problematični su i sporni. Utvrđivanje činjenica delimično regulišu procesna pravila koja se na to odnose, a delimično običajne norme sudske prakse. Kada pri razmatranju činjenica preovlađuju pravilnik dokaznog postupka i običajne norme sudske prakse, tada su šanse znatne da će konstatovane činjenice biti pouzdane i da će zaključak suda koji se na njih oslanja moći da izdrži kritiku. U protivnom, ne.

Za razliku od normalnih i nepolitičkih sudova u nacionalnim jurisdikcijama, Haški tribunal se ne ograničava na puko utvrđivanje činjenica, izvedeno na propisan i opšte prihvaćen način. Kada se imaju u vidu specifične potrebe i zadaci Tribunala, to je razumljivo. Kada bi se Tribunal ograničavao na norme profesionalne prakse, postoji stvarna opasnost da on ne bi imao dovoljno materijala da gradi svoje unapred zacrtane zaključke, i da ih zatim pretače u svoje «presude». Zato Haški tribunal pribegava jednom krajnje neregularnom postupku: činjenice koje su mu neophodne on proizvodi i proglašava po potrebi. Na taj način on «zapušava rupe» (a one su često mnogobrojne i zjapeće) u optužnicama i u dispozitivu svojih presuda i on fabrikuje prividnu osnovu za unapred donete zaključke.

U ovom ogledu prikazaćemo kako taj protivpravni sistem u Hagu obavlja svoj posao tako što ćemo usredsrediti pažnju na jedan vrlo značajan primer. Zaglušujuća propaganda u vezi sa «8.000 streljanih bošnjačkih zarobljenika» (kasnije prepravljeno u emotivnu frazu: 8.000 muškaraca i dečaka) ne dopušta mogućnost da se neka elementarna pitanja postave i razborito pretresu. Jedno od najvažnijih među njima glasi: kada su, gde, i kako, srpske snage zarobile tako veliki broj ljudi da bi ih zatim mogle streljati? Bez prethodnog masovnog zarobljavanja, nema ni naknadnog masovnog streljanja. Da bi mogli da streljate 8.000 ljudi, vi morate prvo da ih zarobite.

Kako Haški tribunal rešava pitanje zarobljenika a to znači, pre svega, njihovog stvarnog broja? U presudi generalu Krstiću, koja je nekoliko stotina stranica duga, to centralno pitanje tretira se vrlo lakonski, en passant, kao da se radi o nekoj sporednoj stvari, u svega jednom paragrafu – 83. Ako idemo tragom fusnota u toj presudi, videćemo da se veće za zaključak o postojanju 6.000 zarobljenika oslanja na svega četiri izvora:

Prvo, dokazni predmet 523.27, što bi trebalo da bude presretnuti razgovor na osnovu kojeg proizilazi da su srpske snage već 13 jula imale pod svojom kontrolom oko 6.000 zarobljenika.

Međutim, problem sa dokaznim predmetom P 523 (.27 odnosi se na redni broj razgovora o kojem se radi) jeste da se on pominje samo u prvostepenoj presudi, ali nigde u transkriptu suđenja, niti dokazni predmet P 523 postoji u bazi podataka koju Tribunal vodi za Krstićev predmet. Na spisku presretnutih razgovora za 13 juli takođe nema pomena od ovog dokumenta.

To ostavlja kao mogućnost da je taj dokazni predmet bio uveden na zatvorenoj sednici ili pod pečatom. Da je bio uveden na otvorenom zasedanju, sekretar suda bi glasno naveo njegov broj, pa bi u transkriptu ipak ostao neki trag. U svakom slučaju, a to je jedino bitno, ovaj dokumenat gde se navodno pominje kritična cifra od 6.000 zarobljenika nedostupan je i neproverljiv. To je isto kao i da ne postoji.

Drugi oslonac za zaključak veća u predmetu Krstić vezano za broj zarobljenika pre nego što su počela pogubljenja je svedočenje pukovnika Frankena, zamenika komandanta holandskog bataljona u srebreničkoj enklavi u periodu njenog zauzimanja jula 1995. godine.

Kada je svedočio 4 aprila, 2000. godine [8], Franken je izjavio da mu je cifru od 6.000 zarobljenih Muslimana saopštio izvesni srpski major Janković u razgovoru koji su vodili 14 jula. Malo ranije, za tog istog oficira Franken kaže da mu se «činilo da je on bio centralna ličnost na srpskoj strani.» [9] Ako je major Janković zaista bio tako «centralna ličnost» kao što Franken misli, njemu je pošlo za rukom da do sada ostane potpuno nezapažen u srebreničkoj priči.

Sada se postavljaju važna pitanja: ko je zapravo bio taj srpski oficir Janković i na osnovu čega je on na Frankena ostavio utisak da je «centralna ličnost»? Na kakvom je on položaju mogao biti da bi raspolagao podatkom ovakve vrste? A i da jeste bio na takvom položaju, kao profesionalac zar bi on bio toliko brbljiv da tako delikatne informacije, dok je operacija još bila u toku, otkriva nekom stranom oficiru? Najzad, pitanje koje je najvažnije: zašto bi se Tribunal zadovoljio nečijim iskazom iz druge ruke o tome šta je neko rekao, i to u vezi sa informacijom koja je od prvorazrednog značaja za činjeničnu osnovu na kojoj ceo predmet počiva? Zašto Tribunal nije naredio Jankoviću da dođe da svedoči da bi veće njegov iskaz moglo da čuje i oceni iz prve ruke? Tribunal je imao sve potrebne ingerencije (i u raznim drugim prilikama on ih je bez oklevanja koristio) da Jankoviću izda naređenje, pod pretnjom kazne za nepoštovanje suda, da dođe u Hag i da lično posvedoči na okolnosti koje su mu navodno bile poznate u vezi sa brojem muslimanskih zarobljenika.

Umesto toga, po jednom ključnom pitanju veće je punu veru poklonilo rekla-kazala iskazu i takav iskaz je ugradilo u svoju presudu kao da je to proverena i verodostojna činjenica.

Treće, svedočenje vojnog veštaka Tužilaštva, Vilijama Batlera, preko koga je uveden navodni presretnuti razgovor od 18 jula [10] gde srpski sagovornici pominju da je „4.000 do 5.000 zarobljenika“ završilo sa smrtnim ishodom. Svrha tog navoda je da pojača utisak da je VRS morala imati veliki broj zarobljenika ako je uspela da do 18. jula tako veliki broj pobije.

Važno je napomenuti da Batler u svojoj ekspertizi koristi engleski prevod presretnutog razgovora, gde se za smrtni ishod koristi fraza “kicked the bucket.” Malo dalje, Batler priznaje da ne govori srpski (odnosno BHS, zvanični kombinovani jezik Tribunala) i da samo «predpostavlja» da kicked the bucket znači isto što i «ubijeni,» jer na osnovu njegovog vojnog iskustva «nemoguće je da je ni približno 4.000 ili 5.000 moglo nastradati u koloni između 14. i 17. ili 18. jula. Ja samo mogu da predpostavim,» nastavlja Batler, «da se to odnosi na muškarce Muslimane koji su bili prebačeni u zonu Zvorničke brigade, gde su bili streljani.» [11]

Interesantno je da je nekoliko godina kasnije, pod unakrsnim ispitivanjem u predmetu Popović, Batler ipak bio prinuđen da modifikuje svoj stav. [12] On je tada priznao da bi bilo razborito pretpostaviti da je „...između 1000 i 2000 Bošnjaka moglo stradati u borbenim dejstvima“ koja je vodila kolona, što je ipak bliže prethodno «nemogućim» ciframa. Zatim, imamo izveštaje posmatrača UN i drugih tela, koji su bili sačinjeni praktično istovremeno sa događajima na koje se odnose, gde se po raznim izvorima broj nastradalih u borbenim dejstvima procenjuje na oko 3.000. [13] To je još bliže onoj cifri nastradalih u legitimnim borbenim dejstvima za koju je u predmetu Krstić Batler tvrdio da je «nemoguća».

Prema tome, ipak se čini da gubici kolone nisu bili tako beznačajni kao što se veće u predmetu Krstić trudilo da ih prikaže, kako bi umanjivanjem broja poginulih moglo da uveća broj navodno streljanih, a da ukupna cifra nastradalih ne ispadne baš potpuno nerealna i apsurdna. Ali da se vratimo sada na englesku frazu to kick the bucket, koju, mada priznaje da ne govori jezik na kome je bio vođen razgovor koji analizira, Batler tumači u jednom vrlo određenom smislu. Naime, on u svom tumačenju decidno tvrdi da su sagovornici u presretnutom razgovoru mogli imati na umu samo jednu stvar, a to su streljani zarobljenici, nikako nastradali u borbama. Međutim, tu nastaju dva problema.

Kao prvo, u bazi dokumenata Haškog tribunala nigde nema srpskog zapisa tog presretnutog razgovora. Usled toga, osobe koje vladaju izvornim jezikom ne mogu da provere njegovu sadržinu i da – za razliku od jezično hendikepiranog „veštaka“ Batlera – kompetentno ocene njegovo pravo značenje. U vezi pitanja koje je ključno, jedini tekst razgovora koji se koristi kao dokaz postoji samo u prevodu na engleski, a to je jezik kojim se učesnici u tom navodnom razgovoru sigurno nisu služili.

Drugo, da je „veštak“ Batler – koji ne govori jezik područja i događaja koje veštači – imao malo istančaniji osećaj za sopstveni jezik, njemu bi odmah palo u oči da je tumačenje koje sudu nudi sa stanovišta engleskog jezika nategnuto i gotovo nemoguće. Na engleskom, “to kick the bucket” znači umreti, sa jakom sugestijom da je to bilo od bolesti, starosti ili nekog drugog prirodnog uzroka. U svakom slučaju, svako ko vlada idiomatičnim engleskim zna da ta fraza ne može da se odnosi na nasilnu smrt, što znači ni na pogibiju tokom borbenih dejstava, ni na streljanje.

Zato je bitno da neko ko govori srpski, ili BHS, kako god hoćete, pročita izvorni tekst ovog razgovora i da ga veću i široj javnosti pravilno protumači. Ali, kao što smo istakli, u «transparentnom» pravnom ambijentu Haškog tribunala, to je nemoguće zato što u bazi podataka Tribunala izvornog teksta ovog razgovora jednostavno – nema.

Najzad, četvrti dokaz za cifru od 6.000 zarobljenih jeste navodni presretnuti razgovor od 13 jula, 1995. [14] Ovaj «dokaz» je interesantan zato što otvoreno ukazuje na tendencioznost suda koji se ne libi da iskoristi bilo šta, bez obzira koliko tanko to bilo, ako bi se samo moglo upotrebiti kao prividna podrška za unapred donete zaključke.

U ovom navodnom razgovoru sagovornici su označeni kao X i Y. Dakle, za razliku od misterioznog majora Jankovića, njima se čak ni imena ne znaju. Zato, niti je moguće pozvati ih da potvrde ili odbace razgovor koji im se pripisuje, niti je moguće proceniti da li su oni zaista bili u poziciji da raspolažu podacima kojima barataju. (Ovo poslednje je pitanje od prvorazrednog značaja koje bi odmah postavio svaki ozbiljan sud.) Mi čak ne znamo ni da li su stvarno postojali. Dakle, po Tužilaštvu, a veće to prihvata, anonimusi X i Y vode razgovor u 17 30 časova 13 jula i Y kaže X-u da se na tri različite tačke nalazi „od prilike po 1.500 do 2.000“ zarobljenika, ili „oko 6.000“ ukupno. (Prilog 1)

Jedna mala digresija pomoćiće da bi se razumela igra Tribunala. Zašto im je potrebno da pokažu da su srpske snage držale „oko 6.000“ zarobljenika baš u 17 30 časova 13 jula? Zato što je to praktično poslednji trenutak kada je masovno zarobljavanje Muslimana iz kolone još uvek bilo moguće. Kolona je, da se potsetimo, pošla iz sela Šušnjara u jačini od 12.000 do 15.000 delimično naoružanih muškaraca u noći 11 na 12 juli, 1995. Predveče 13 jula kolona je već prešla cestu Bratunac – Konjević Polje i kretala se planinskim predelima prema Tuzli. Od te tačke pa nadalje odvijala su se borbena dejstva na zasedama koje je postavljala VRS, ali osim zarobljavanja pojedinaca i manjih grupica na osnovu iskaza preživelih pripadnika kolone nema dokaza da je bilo masovnih predaja srpskim snagama. Ako je većih zarobljavanja bilo, s obzirom na okolnosti i konfiguraciju terena ona su se mogla dogoditi samo između Šušnjara i Konjević Polja, dakle do popodneva 13 jula, pa Tribunal shodno tome i konstruiše svoj „dokazni“ materijal.

Ali čak i tako, ponuđeni razgovor dva anonimusa ne podržava u potpunosti idealno tumačenje koje odgovara Tribunalu. Za svaku od tri tačke gde su se navodno nalazili zarobljenici pominje se procena u rasponu od po 1.500 do 2.000 ljudi. Ako je sud iz nekog razloga i bio sklon da uvaži podatke bezimenih sagovornika, on je ipak imao izbor da se opredeli za niže cifre, koje ukupno daju ne šest nego oko 4.500 zarobljenih. Na taj način minimizirala bi se mogućnost pogreške, ili bar grešilo bi se na strani obazrivosti. Međutim, sud po svaku cenu mora da ispuni normu i da prikaže što veći broj zarobljenih da bi proizvoljna cifra pobijenih izgledala verodostojnije. Četiri i po hiljade je tek malo iznad polovine i zato to ne deluje dovoljno upečatljivo. Shodno tome, sud bira i sabira one brojeve koji njegovoj zamisli najviše odgovaraju.

Međutim, ta zamisao je neodrživa ne samo zato što se temelji na dokazima koji su isuviše neozbiljni i tanki, već i zato što je celokupna konstrukcija događaja u suštini nelogična. Pre svega, malo je verovatno da bi oko 1.500 srpskih vojnika, koliko je učestvovalo u napadu na Srebrenicu, uspelo da u dobrim delom naoružanoj koloni od 12.000 do 15.000 zarobi 6.000 Muslimana. [15] Zatim, ako su Muslimani – po zvaničnoj priči – odlučili da krenu u proboj prema Tuzli iz opravdanog straha da će ih Srbi na licu mesta sve pobiti, zašto bi se oni svojim dželatima masovno predavali, i to na samo nekoliko kilometara od polazne tačke? Ako su bili spremni da se predaju, zašto nisu ostali i to učinili u Srebrenici 11. jula, umesto da se bez potrebe okupljaju u Šušnjarima i kreću u proboj?

U predmetu Krstić, koji je u vezi sa Srebrenicom opšte prihvaćen kao kamen-temeljac jurisprudencije Tribunala, i gde se po prvi put pojavljuje pravna kvalifikacija genocida, pretresno veće u presudi tvrdi da je na osnovu razmatranja nekoliko izvora sklopilo sliku prema kojoj stoji da su već 13 jula srpske snage imale oko 6.000 zarobljenih Muslimana u svojim rukama. Ako je to zaista tačno, to bi stvorilo neophodne uslove za zločin koji se srpskoj strani pripisuje. Iz toga se može proceniti značaj ove cifre. Šest hiljada zarobljenika su ljudska rezerva odakle žrtve streljanja najvećim delom treba da potiču.

Analiza ovog segmenta prvostepene presude u predmetu Krstić ne sugeriše da srpske snage nisu imale zarobljenike. Ali ključno pitanje glasi: koliko ih je bilo? Od barem približnog – ali ipak pouzdanog – odgovora na to pitanje zavisi da li je streljanje 8.000 zarobljenika bilo izvodljivo. [16] Na onima koji tvrde da to jeste bilo izvodljivo leži teret dokazivanja, onus probandi, da je bilo bar približno onoliko zarobljenika koliko navodno streljanih. Upravo smo videli sa kakvim stepenom profesionalnosti Haški tribunal to pitanje tretira u predmetu čiji krunski zaključak glasi da se u Srebrenici dogodio – genocid.

Primer fabrikacije dokaza koji smo analizirali u ovom kritičkom osvrtu paradigmatičan je za širu praksu Haškog tribunala. Ali ako želimo da se fokusiramo samo na predmet Krstić, odakle je ovaj primer uzet, i to je dovoljno. Prikazali smo ne samo mehanizam, kako Tribunal popunjava rupe u svom dokaznom materijalu, već i njegov modus operandi, koji se bitno razlikuje od načina kako rezonuje i postupa jedan legitiman sud.