Током изношења оптужбе против Хрватке за геноцид над њеним држављанима, постало је готово извесно да су те наде на климавим ногама јер не узимају у обзир ставове хрватске стране, којој ће бити довољно само да ускрати своју сагласност за пријем Србије у ЕУ, па да од њега ништа не буде.

Угледни француски недељник Фигаро објавио је у свом броју од 14. јуна ове године опсежну репортажу о животу косовско-метохијских Срба у последњих двадесет година тзв. међународног мира

Новак Ђоковић – спинују „ботови и пацијенти” – пуки је „експонент мултинационалног капитала”, „мулти-култи лутка без вере и нације”. Ван улоге која му је прописана, његова веза са Србијом је само интересна и крупносопственичка.

Истина је да су конфликти у бившој Југославији били најозбиљнији у Европи после Другог свјетског рата и лако је разумјети гнушање због насиља. Поредити ово са нацистичким геноцидом је међутим и погрешно и морално дискутабилно. Ни позадина ратова, ни ток или број/удио мртвих се не могу поредити са холокаустом.

Питање је, заправо, како ће се Русија тада поставити, те да ли ће Вучић још једном „замолити“ Додика или неког другог српског политичког вођу да постигне нови „компромис“ у правцу још једног приближавања НАТО-у, као што је „замолио“ Додика приликом потписивања поменутог „Програма реформи БиХ“? Или ће сви сачекати да Вучић најпре потпише Споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине или некако другачије „реши“ питање Косова*?

Србија не смије трговати остацима своје суверености ради безбједности наших грађана у Покрајини. Тај аргумент је, како смо показали, не само неодржив него и, вјерујемо, намјерно лажан – ако говоримо о српским чиновницима који га јавно, пропагандистички бјесомучно износе

Ратови у бившој Југославији били су, свакако, ужасни. Наши медији помињу, нажалост, стално оне који се у очима западног свијета сматрају достојним жртвама. Хиљаде побијених Срба се у принципу никада не помиње, пише историчар Ленарт Палм.

Уласком у НАТО Србија неће учврстити демократију нити повећати слободу грађана, него ће се потчинити  диктату Америке. Да је НАТО-у стало до демократије, не би се противио референдуму у земљама на које жели да се прошири.

 Председник Вучић и министар Дачић су шампиони овог „бинарног“ (зли језици би рекли „биполарног“) приступа питању Космета, које веома подсећа на политичку технику „двомисли“ из романа „1984.“ Џорџа Орвела. Председник је тако истовремено изјављивао да „Србија нема више ни метра на Косову“, као и да ће „бранити косовске Србе од сваког покушаја насилног прогона“

Посматрање Србије као екстензије Русије свакако је у последња два   века утицало на став западних сила по питању изласка Србије на море. Овде се не ради о инхерентно анти-српском ставу, него је та позиција условљена западном перцепцијом српске политике.