Одговор Мустафи Церићу

На порталу сарајевског листа “Дневни аваз” у суботу, 21. августа 2021. године, објављен је текст Мустафе Церића, бившег реиса Исламске заједнице у БиХ.

Тексту је господин Церић дао наслов “Затворено писмо амбасадорима Калабухову и Ђи Пингу”, а у ствари се њиме јавно обратио резидентним амбасадорима Руске Федерације и Народне Републике Кине у БиХ, њиховим екселенцијама Калабухову и Ђи Пингу. Већ из наслова тог текста је очигледно да је господин Церић своје писмо крстио како га је крстио, због мог недавног отвореног писма које сам упутио поменутим амбасадорима. Овај Церићев конкретни модус операнди је још јаснији када се прочита садржај његовог писма. Наиме, у писму он јасно, да јасније не може, наводи моје лично име и каже да ја у мом отвореном писму “хвалим и захваљујем се” амбасадорима Калабухову и Ђи Пингу на недавној руској, односно кинеској дипломатској ноти, којима је јавно саопштен званичан став Москве и Пекинга да не признају господина Кристијана Шмита за високог представника у БиХ.

Да, господине Церићу, ја се јесам захвалио тим амбасадорима, и чинићу то увијек, јер су то они и државе које овдје представљају и те како заслужили, својом људскошћу и, надасве, досљедним поштовањем међународног права.

С тим у вези не могу а да овим путем не изнесем мој одговор Мустафи Церићу, указујући му веома прецизно и аргументовано на одређене кључне ствари, које господин Церић никако да прозбори у свом писму, већ их, рекао бих, још и сакрива емоцијама и патетиком којима је једино испуњен садржај његовог писма.

Прецизност

Видите, господине Церићу, племенитост правничке професије чине јасноћа и прецизност у тумачењу и примјени права. То значи да када примјењују право, или се позивају на њега, правници увијек морају да се држе текста прописа за који желе да буде примијењен, а то значи да се увијек држе ријечи садржаних у пропису и да у њега нипошто не смију, ако су људи и професионалци, додавати своје ријечи, тј. додавати нешто што као ријеч није написано у пропису. Та сакросанктна професионална и морална правила једнако важе и када се, рецимо, ви позивате на Куран. Наиме, сваки пут када то чините, ви веома добро знате да је неприкосновено правило да наведете у којој сури и ајету је записано то што сте цитирали из Курана. При томе, када цитирате ту књигу, ви немате право да у цитату изговорите ријеч која у Курану није записана. 

Питам се зашто би то на нашој заједничкој планети Земљи само ислам требао да остане као вјера? И зашто би он био изнад осталих вјера, рецимо од доминантних вјера у Кини или Русији?

Ево вам за овај пут само два куранска примјера, које цитирам према преводу Бесима Коркута на језик који се у вријеме господина Коркута овдје звао српско-хрватским. У сури 8, у ајету 56, записана је куранска наредба: “И борите се док само Алахова вјера не остане”, а у сури 9, у ајету 33, је наредба: “Он је (Алах - моја опаска) послао Посланика Свога с правом вјером да би је издигао изнад осталих вјера”. Питам се зашто би то на нашој заједничкој планети Земљи само ислам требао да остане као вјера? И зашто би он био изнад осталих вјера, рецимо од доминантних вјера у Кини или Русији? Не знам, господине Церићу, како ви објашњавате вашим вјерницима циљ цитираних наредби и како им одговарате на питања која сам овдје поставио, а која и муслимански вјерници сигуран сам постављају. На ово указах зато што је у вези са Ујгурима у Кини, које сте навели у вашем писму (критикујући кинеског амбасадора и Кину), али и са, рецимо, Чеченијом коју, истина, нисте споменули, али је и она из деведесетих година прошлог вијека, када је Русија од чеченских терориста штитила свој уставни поредак и територијални интегритет, веома важна. Наиме, ако се на простору на којем живе Ујгури, односно Чечени, цитирани дијелови Курана тумаче тако да би то у догледно вријеме довело у питање суверенитет и територијални интегритет Кине, односно Русије и тамошњих већинских религија, онда те државе имају апсолутно право да се заштите од тога.

У вашем “затвореном писму” у више наврата сте употријебили непримјерену синтагму “удруживање у заједнички подухват оспоравања високог представника из Њемачке”, импутирајући све то амбасадорима Калабухову и Ђи Пингу. Ријечима “удруживање у заједнички подухват” ви сте, Мустафа, јасно алудирали на њихов наводни удружени злочиначки подухват. Осим што је таква ваша алузија јасна, она је крајње непримјерена, недобронамјерна и неаргументована. Јер, нисте навели ниједан аргумент нити доказ којим бисте поткријепили такву вашу непримјерену тврдњу. А требали сте, господине Церићу, па сте тим пропустом учинили исто као када бисте вашим вјерницима рекли да нешто пише у Курану, а не наведете им не само суру и ајет, већ ни текст онога за шта им неосновано кажете да је наводно записано у Курану.

Да, казасте испразно у вашем писму да је овдје недавно боравила извјесна специјална савјетница генералног секретара Уједињених нација и да је, како написасте, “дошла у име савјести човјечанства са задатком да утврди да ли постоји кулминација акција које угрожавају међународни поредак”.

Говоранција

Пошто Кристијан Шмит није именован од стране СБ УН, јасно је да он није високи представник, па су због тога правно и морално потпуно основане недавне дипломатске ноте, најприје Русије, а затим и Кине, о неприхватању Кристијана Шмита за високог представника

Господине Церићу, ово је школски примјер испразне говоранције, којом се много прича, а не каже се ништа. Али, кад се остави по страни тај ваш патос, боље рећи острашћеност, свако ко иоле познаје стање ствари, и ко је човјек, зна веома добро да је, казано вашим рјечником, до кулминације акција на угрожавању међународног поретка дошло недавно најприје у фантомском савјету за примјену мира у БиХ, а затим и у Савјету безбједности Уједињених нација (СБ УН). Господине Церићу, ви веома добро знате, само што то не бисте никада јавно признали, да не постоји ниједан правни извор од којег је изграђен међународни правни поредак, којим би било прописано постојање тог савјета и због тога је он фантомска појава. Али, ако за тренутак занемаримо то фантомство, које већ само по себи угрожава међународни правни предак, чињеница је да тај савјет нема никакву надлежност да именује високог представника у БиХ. Да има неки правни извор у том правцу, навео би га господин Церић у свом писму. Али, пошто таквог извора напросто нема, па нема, е онда господин Церић прибјегава празној, правно и морално неутемељеној причи о наводном “легитимитету високог представника за БиХ Кристијана Шмита”. Није ни могао другачије господин Церић, када то право има искључиво СБ УН, будући да је чланом 1. став 2. Анекса 10 Дејтонског споразума тако јасно прописано да се “високи представник у БиХ именује релевантним резолуцијама СБ УН”. Дакле, само СБ УН одлучује о овом питању и нико други. Пошто Кристијан Шмит није именован од стране СБ УН, јасно је да он није високи представник, па су због тога правно и морално потпуно основане недавне дипломатске ноте, најприје Русије, а затим и Кине, о неприхватању Кристијана Шмита за високог представника.

Знате ви веома добро све ово, господине Церићу, као што знате и још нешто од суштинске важности, чиме завршавам овај текст.

Зато ви, господине Церићу, нисте, нити ћете икада моћи да наведете у ком то акту међународног права, у ком члану или параграфу, пише да високи представник може да нам намеће законе или да његове одлуке и мјере могу имати снагу закона у БиХ

Наиме, у вашем писму ви кажете да је донесен “закон о забрани негирања геноцида”. Прије тога рекосте да је БиХ суверена држава, што није спорно. Али, када кажете да је БиХ суверена, то значи да овакав закон може донијети само њен надлежни парламент, а не било који појединац. Незамисливо је, Мустафа, да у 21. вијеку држава може бити цивилизована и суверена, а да умјесто њених институција закон у њој намеће странац. Ако то странац, па још један човјек, и учини, онда то није право него насиље над правом. Погледајте, Мустафа, основ за постојање парламената у земљама исламског конституционализма се налази у Курану. У сури трећој, ајет 59 стоји: “О вјерници, покоравајте се Алаху и покоравајте се Посланику и представницима вашим.” А у сури 42, ајети 36 и 38, стоји: “Све што вам је дато само је уживање у животу на овом свијету... за оне који се о пословима својим договарају.” Дакле, и Куран дозвољава да се људи у својој држави покоравају само својим представницима, а не странцима, те да људи преко тих својих представника разговарају, договарају се и доносе одлуке у својим институцијама. Е као у Курану, тако је и у животу сваке друге државе. У њој правни акт који се зове закон може да доноси сам парламент државе и нико други. Знате ви, Мустафа, све ово веома добро, али вам то нимало не смета да обмањујете јавност у вашем писму да високи представник наводно може овдје код нас да доноси законе. То је тешка обмана којој прибјегавате, па је специјална савјетница генералног секретара УН на коју се позвасте овдје требала доћи у име савјести човјечанства, ако то код нас уопште више и постоји, само са задатком да утврди да постоји кулминација акција високог представника у БиХ које угрожавају међународни поредак. Наглашавам ово због тога што не постоји ниједан извор ни у међународном праву ни у унутрашњем праву БиХ који овлашћује високог представника да овдје намеће законе. Чак ни фантомски савјет за примјену мира, а о СБ УН да и не говорим, никада до данас ни у једном свом акту нису написали ријеч закон, тј. да високи представник може да намеће законе у БиХ. Зато ви, господине Церићу, нисте, нити ћете икада моћи да наведете у ком то акту међународног права, у ком члану или параграфу, пише да високи представник може да нам намеће законе или да његове одлуке и мјере могу имати снагу закона у БиХ.

Обмане

Досљедно таквом исправном ставу, Русија би сада требала да дипломатском нотом изјави да не признаје ту Инцкову самовољу. Због тога, и овај пут позивам Руску Федерацију и Народну Републику Кину да издају дипломатске ноте којима не прихватају наметање наведеног Инцковог “закона” и да, с тим у вези, не насједну на обмане из писма Мустафе Церића

Не можете, Мустафа, јер такво нешто није прописано не само у Дејтонском уговору, већ ни у било ком другом извору међународног правног поретка, а ни у унутрашњем правном поретку у БиХ. И зато је оно што је Валентин Инцко учинио недавно, намећући нам своју самовољу у виду тзв. “закона о забрани негирања геноцида”, тешка злоупотреба овлашћења. Пред тим чињеницама, да један човјек у 21. вијеку супротно међународном и унутрашњем праву своју самовољу намеће као закон у држави, стаје људски разум. Све управо речено потврђује и најновији званичан став Амбасаде Русије у БиХ, у којем је за приватни Инцков “закон о забрани негирања геноцида” из руске амбасаде дословно речено (курзив у цитату је мој): “Али управо најновији примјер својевољне измјене у кривичном законодавству јасно показује ко дестабилизује ситуацију, притом не само у БиХ, већ и далеко изван њених граница. Заправо, дестабилизацијом се бави тај ко грубо крши међународно право и Дејтонски споразум - директно или посредно.” Дакле, руска амбасада у БиХ овим више него јасно потврђује да је посљедња Инцкова одлука самовоља, а не закон, и да се њоме крши међународно право. Досљедно таквом исправном ставу, Русија би сада требала да дипломатском нотом изјави да не признаје ту Инцкову самовољу. Због тога, и овај пут позивам Руску Федерацију и Народну Републику Кину да издају дипломатске ноте којима не прихватају наметање наведеног Инцковог “закона” и да, с тим у вези, не насједну на обмане из писма Мустафе Церића.

(Аутор је професор уставног права из Бањалуке)