Зашто западне државе из недеље у недељу тако грозничаво притискају Србију, иако се званични Београд потписивањем Бриселског споразума фактички одрекао од Резолуције СБ УН 1244, а у домаћем јавном информативном дискурсу ради све да би се заборавило питање КиМ.

Нездраво је колективну самоидентификацију градити на мржњи према другом, а опасно, дугорочно посматрано, заснивати је на лажима и полуистинама. Проблеми ће им само расти, позлата ће се крунити све док се не појави огољена истина.

Све што се тренутно дешава у црногорској опозицији, биће још једно пресипање из шупљег у празно, ако лидери опозиције не схвате неопходност мијењања метода политичке борбе и препознавања стварних приоритета. И ако не покажу стварну жељу да преузму одговорност.

Те информације су код албанских демонстраната испред моста на Ибру и у центру Приштине изазвале хистеричну жељу за осветом и кажњавањем Срба -  оних на северу због утапања албанских дечака, оних на југу због блокаде једне од најважнијих саобраћајница која је одсекла пола Косова и Метохије.

У  које год европско летовалиште да одете, срешћете вома често младе људе са свих страна који носе мајице са симболима земље из које долазе: France, Scotland,  Russia, Lithuania… али ћете се тешко одлучити да носите мајицу на којој ће писати Serbia. Зашто? Зато што тиме легитимишете себе као мету.

Суштина није у уставно-правном статусу него у правима Срба. Тражимо, дакле, да се грађанске странке, уколико хоће српске гласове, за права Срба боре као за грађанска права, а националне за иста та права као за национална права. Оне нама права – ми њима гласове.

Код преосталих Срба на КиМ, као и код оних који су одатле протерани, тога нема. Нема никаквог покушаја иницијативе коју би неко прихватио. Као да су се помирили са судбином или боље рећи као да им је свеједно. То личи на особу која је много препатила, која је до смрти претучена, па се помирила са било каквим исходом, макар он био и смртни.

Подржавам захтев госпође Бисерко да се криминализује "порицање геноцида". На тај начин, ја ћу постати први амерички грађанин у концентрационом логору Хелсиншког одбора за људска права у Србији.

Нису ли можда Ђукановић и генерал Капичић архетипска „чудовишта“ рођена у нашој одрођеној и залуталој колективној свјести, склоној сумњивом авантуризму и самоистребљењу? Некад Капичић, данас Ђукановић.

Проглашењем Александра Вулина за почасног грађанина, прекршили сте позитивне законске прописе Р. Србије, којим су регулисане ингеренције привременог органа и на тај начин личне и партијске интересе ставили испред државних и националних.