Зашто је црногорска власт донела одлуку о признању независности Косова, знајући да ће она пореметити односе са Србијом, али и додатно продубити поделе у тек недавно осамостаљеној држави.

Да је био са својим народом у Ђаковици, сазнао би и да су у каменованом аутобусу биле мајке Ђаковице, али оне чија деца нису  могла бити сахрањена у свом граду, већ су им кости расуте свуда уоколо. Не би морао да се на телевизији зноји, и правда да у Лепосавићу где је он био тинејџер није било ратних дејстава.

Заузимање било каквог става по питању Сребренице уопште није у делокругу одговорности Европске уније или њених органа. Брига о „прекрајању историје“ била би похвална да се ради о искреној посвећености утврђивању чињеница.

Скоро све рекламе на фирмама, кафићима, бутицима и сличним радњама исписане су на хрватској латиници. Преко радио-станица се углавном емитује „глазба“ хрватских „глазбеника“. И нови црногорски музички фестивали се организују по узору на оне у Хрватској.

Понављањем фразе да „никада нећемо признати Косово“, а истовремено из петних жила се трудити да Косово добије што више државних атрибута, постајемо у међународним односима веома смешни.

Недопустиво је пак да се Папи подметне изјава: „Требало би да бомбардујете Србе”, јер она не постоји. То нема везе са новинарским кодексом, а још мање са научним. Нема навођења извора (из простог разлога што не постоји).

Али се ови зликовци варају у нечему. Додик није једини патриота, иако је у овом часу најистуренији у погледу борбе Српске против колонијалног протектората БиХ и, посебно, у обрану српства инсистирањем на изворном Дејтону.

Након свих лоших вести о ГМО, научници из неколико светских лабораторија су нас овог пролећа обрадовали и вешћу да ће ускоро бити у стању да произведу вештачке кобасице и хамбургер. Значи, за пар година имаћемо роштиљаде са вештачким, лабораторијским месом из епрувете.

Увек сам пре за дијалог са одељеном браћом из наших редова него са папом римским који се моли „блаженом“ Алојзију Степинцу и проглашава за свеца Карола Војтилу, човека који је Србима нанео толико зла.

 Проглашење Републике Српске 9. јануара 1992. било је законски и демократски одговор Срба на разбијање СР БиХ од стране муслиманских и хрватских представника 15. октобра 1991.