Детаљног, писаног образложења ослобађајуће пресуде још нема, али према ономе што је током изрицања пресуде саопштио судија Максумић, трочлано веће је сву одговорност за ослобађање Орића и Мухића свалило на поступајућег тужиоца Тужилаштва БиХ Мирослава Јањића. Иако се тај тужилац трудио да, на бази доказа какви су се много пута и у много случајева појављивали и у Хашком трибуналу, свој посао обави што боље.

Мађарска је уз помоћ азијских финансијских институција скоро исплатила своје међународне дугове и тиме омела све планове ЕУ за даљим увлачењем наших суседа у још веће и неповољније дугове и све оно што би ишло уз то.

Три чудотворне иконе Богородице, за које се сматра да их је за Њена живота насликао јеванђелиста Лука,  стигле су у Русију не као ратни плен, или драгоценост, која је купљена новцем. Две су стигле као поклон, а трећа се Промислом појавила на северу ове велике државе.

Додик је недавно замијенио референдумско питања „да или не улазак у НАТО“ са „да или не војна неутралност“. Било би добро да изврши и инверзију формулације теме разговора. Умјесто о мирном разлазу, разговарало би се „о мирној реинтеграцији БиХ“, и Бакир би први дотрчао из Сарајева на било коју адресу. 

У времену у коме смо сведоци настојања да се релативизују страдања српског народа у Првом светском рату, и покушајима да се на бизаран начин протумачи одговорност за његово избијање, извођење „Марша на Дрину“ у сали Генералне скупштине остаће забележено као снажно подсећање на чијој су страни правда и венци победе.

Да ли је негативна енергија изборног пораза, која је избацила у први план све наталожене разлике у Покрету за промјене, пресудно утицала на расцијеп у тој странци? Подијеле увијек покрећу низ тешких питања на која није лако дати поуздан одговор.

Укидањем институција Републике Србије, које су биле једина гаранција останка и опстанка српског народа на КиМ, актуелна власт укида државу Србију и директно учествује у стварању независне државе Косово.

Потребно је систематски истражити колико је времена протекло између догађаја у Сребреници средином јула 1995 и коначног уобличавања геноцидног наратива у јавном дискурсу Запада с једне, и босанских Муслимана с друге стране.

За темељно државотворне кораке режим, а по свој прилици ни опозиција, нису вољни/способни. Неко ће једног дана то морати да уради, или Црне Горе неће бити. Зли језици би рекли да је можда баш то нечији заједнички циљ. Грађана Црне Горе свакако није.

Да ли је изјава младог господина Лазара Крстића о визији Србије заправо ехо садашње политичке елите у Србији или је у питању његов лични став? Односно да ли је садашња политичка елита способна да дефинише визију која би ујединила Србију?