U svetlu ovih trendova otvara se i teoretsko pitanje da li su multietničke „države svih građana“ (prva, svetska Crna Gora, a odskora i druga - „nezavisno Kosovo“) projektovane kao nova napredna etapa u razvoju čovečanstva, ili su smišljene samo kao prevarna međufaza u redefinisanju i kreiranju novih „podobnih“ nacionalnih identiteta.

Kako je uopšte moglo doći do propusta da se pred narodom za koga se pouzdano zna da je kivan na vladajući trijumvirat zbog briselske izdaje, a naročito na glavnog trijumvira, preuzme takav rizik da se predsednik republike izloži, možda neadekvatnoj reakciji, ali svakako opravdanom revoltu građana?

Kao zemlja smo se suočili sa najtežom ekonomskom krizom koja kod većine ljudi izaziva osećaj nesigurnosti i straha. Ne znamo šta će nam doneti sledeći dan. Očigledno je da je naša otadžbina već porobljena, njome faktički upravljaju kreditori.

Glasovi i zvižduci negodovanja. Ja vas molim, deco što zviždite, da su tako zviždali caru Lazaru kad ih je pozvao u boj, vi danas ne bi imali gde da dođete ovde... Ali ja vama opraštam, vi ne znate što činite.

Potvrda genocida je politički cilj, nametanje isfabrikovane brojke je metod, montirana suđenja su sredstvo. Svakodnevna uporna borba u sudnici mora se voditi koncentrisano, profesionalno i precizno.

Uopšte nije tačna teza da crnogorska vlast opstaje na podelama. Upravo suprotno: podele same po sebi ne predstavljaju problem, nego je nesreća u tome što vlast odbija da ih prizna, institucionalizuje i legitimiše.

Nakon parlamentarnih izbora na Kosovu, za koga vlast može mehanički tvrditi da nikad neće priznati da ga je priznala, sa sigurnošću se može ustvrditi, da je ono još koju svetlosnu milju dalje od Beograda.

Ni Miloševićeva ni postmiloševićevska vlast nisu imale nikakvu realnu strategiju za odnos prema Crnoj Gori, a posebno ne prema srpskom pitanju u toj republici. Sve do referenduma, Beograd je u RCG podržavao neokomunističke i projugoslovenske opcije.

Demokratsko, napredno, civilizovano, proevropsko Kosovo koje želi uspešnu integraciju svojih pobunjenih stanovnika, posebno Srba sa Severa, toliko oduševljeno tom mogućnošću, da ni za živu glavu nije htelo da omogući Srbima pozitivnu diskriminaciju u vidu 10 rezervisanih mesta + ono osvojeno na izborima bez cenzusa.

Postoje putevi i načini da se dijalog ostvari, ali oni su tu samo da pomognu jedni drugima u praktičnim pitanjima, niko se ne meša u unutrašnju tradiciju druge crkve. Nikad niko nije pokušao svoj stav o Hristu i veri da nametne drugome.