Stranke vladaju svime, stranke su stavile sve resurse pod svoju kontrolu, između ostalog i radna mesta. Od stranačkih vojnika je jako teško doći do bilo kakvog radnog mesta u državnoj upravi, koja je u Srbiji najbolji poslodavac.

Ta deoba između istoka i zapada traje vekovima. Možda je vreme došlo da o tom problemu pristupimo na najozbiljniji način. A kako se može pristupiti ako nema razgovora. Taj događaj i susret je neophodan da bi počeli da se rešavaju problemi.

Suštinska autonomija i široka samouprava nema nikakve veze sa etničkom pripadnošću stanovništva. Kosovo i Metohija moraju da se čuvaju i vrate u ustavnopravni položaj Srbije, jer ako toga nema ne postoji srpski narod.

Nakon što su joj otac i brat sahranjeni u Potočarima, ona je odlučila da muža sahrani u Tuzli, pošto se uverila u razne manipulacije žrtvama i njihovim porodicama od strane onih koji su obećavali da će ih zaštititi, a ne prepustiti sudbini.

Zato je, na podsticaj "Avaza", iz analogije Kumanovo-Zvornik po liniji islamskog terorizma, otkrio da Srbi profitiraju na antiislamskoj histeriji u Evropi. Ispada, dakle, nije problem islamofobična Evropa, pa čak ni islamski teroristi koji su je ugrozili, nego RS koja sve to koristi.

Raniji slogan Marka Natlačena “Srbe na vrbe”, lansiran uoči Prvog svjetskog rata i koji je kasnije razradio Pavelićev ministar Mile Budak, tvorac ustaškog plana za rješavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj, zamijenjen je novim sloganom: Srbe na Srbe.

DŽozef Bajden, kao i predsednik Tadić, verovatno misli da politika koju vodi manastir Visoki Dečani predstavlja model neke buduće politike koju će Srbija morati da vodi na Kosovu. A to je razgovor i napor da se sačuva šta se sačuvati može.

Šta konačno reći o pravnom nasilju nad privatnom imovinom Srba koju su Šiptari 1999. uzurpirali i serbez je koriste bezmalo deceniju i po. A radi se o hiljadama stambenih i privrednih objekata, desetinama hiljada hektara oranica i šuma... Je li to evropski standard ili pravno nasilje?

(Politika, 26.4.2008)
Mi ne možemo da govorimo o položaju rimskog episkopa u sadašnjem stanju, kada katolici sebe smatraju odvojenim od Pravoslavne crkve. Nemamo ništa protiv da papa ponovo bude prvi među jednakima, ali tek kada se vrati u crkvu.

Ako predsednik Republike ima valjane razloge da odbije susret, rukovanje i razgovor sa Tačijem, onda to mogu biti samo važni politički, nikako protokolarni razlozi. Pretpostavljam da je iza takvog stava ocena da bi susret sa Tačijem naneo štetu Srbiji, njenim interesima.