Moramo svi da se žrtvujemo ako hoćemo da sačuvamo Zemlju. Nažalost, ljudi obično žrtvovanje doživljavaju kao gubitak ili predaju. A, ipak, koren ove reči ima manje veze sa „biti bez nečega”, a više sa „učiniti nešto svetim”.

Međunarodni pregovori odavno nisu diplomatija u belim rukavicama, gde se podrazumeva da dve suprotstavljene strane prihvate treću, medijatora, koji im, pak, na raspolaganje stavlja svoje dobronamerne usluge. Danas taj treći, taj silni, više ne gubi vreme.

Vukovar nije bio nikakva svetinja već mesto zločina gde su ubijani civili obe nacionalnosti, ali se stiče utisak da jedino Srbija izlazi u susret zahtevima Hrvatske. Sve je izvesnije da će srpsko pravosuđe slučaj prepustiti Hrvatskoj.

Najšire prihvaćeno objašnjenje je, ipak, ono kako je Kosovo izgubio još Milošević, pa oni tu više ništa ne mogu, i pored svoje intelektualno-patriotske superiornosti. Eto, oni se mnogo trude, ali je ta stvar već svršena.

Šta god pojedinci mislili o isticanju raspeća, ili bilo kog drugog religijskog simbola u školama, odluka bilo o njihovom uklanjanju ili zadržavanju trebalo bi da bude doneta kroz demokratsku raspravu i debatu a ne diktatom zakona. 

Konačni cilj operacije je urušavanje Republike Srpske i demoralizacija njenih građana. Da bi, kao što nameravaju zapadni  centri moći, Republika Srpska bila apsorbovana u strukture NATO pakta i EU neophodno je da bude zadovoljeno nekoliko preduslova.

Neću nikada više pisati ćirilicom i navijati za Novaka Đokovića. Neću sedeti u kafani „Verona”, zato što se ta kafana nalazi u blizini Ruskog doma. Promeniću naziv predavanja Beogradskog sindikata iz „Projekat Srbija” u „Projekat Evropska unija”.

Ako su izbivanjem iz Sarajeva tokom rata, Nele iz Beograda i Kusta iz Pariza, navodno, podržavali razaranje „multietničkog“ Sarajeva, nisu li onda, pogotovo, i Hadžihafizbegović i Sidran, ostajući u gradu svojim ćutanjem podržavali nasilje  nad Srbima. 

Danas imamo već preko dvadeset generacija izašlih iz školskih klupa širom Srbije, koje su uglavnom veliki životni gubitnici, jer se njihova znanja ne mogu koristiti za normalan život u normalnoj zemlji. Ko su ti ljudi, i da li su imali šansu da odlučuju kuda ide Srbija?